Izdavački poduhvat u Srbiji prošlog veka (11)

Posle snažnog odjeka koji je  knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na  knjizi „Gospodar  knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo 11 nastavak.

„Biblioteka srpskih pisaca“ u izdanju „Narodne prosvete“ predstavljala je najveći i najambiciozniji izdavački poduhvat u srpskoj kulturi XX veka. Po obimu, koncepciji, uređivačkoj disciplini i kulturnoj ambiciji, ova edicija nije imala presedan u međuratnoj Jugoslaviji.

Projekat je bio osmišljen kao sistematsko kanonizovanje nacionalne književnosti, sa jasnim naučnim aparatom i visokim estetskim kriterijumima. Posebno mesto u uređivačkoj koncepciji imali su predgovori, koji su svaku knjigu uvodili u širi književno-istorijski kontekst.

Prema dokumentaciji iz knjige, uvodne studije, predgovore i priređivačke tekstove u izdanjima „Narodne prosvete“ pisali su: Bogdan Popović, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Miloš Trivunac, Slobodan Jovanović, Pavle Stefanović, Milan Kašanin i Svetislav Vulović.

Bogdan Popović, kao predsednik redakcionog odbora, postavio je osnovni kanonski okvir biblioteke. Njegovi tekstovi insistirali su na strogom estetskom merilu i na jasnoj hijerarhiji vrednosti u srpskoj književnosti.

Isidora Sekulić delovala je kao jedan od ključnih uredničkih autoriteta. U više tomova javlja se kao priređivač, redaktor i autor uvodnih tekstova, sa posebnim naglaskom na jezičku disciplinu i filološku preciznost.

Vladimir Ćorović unosio je istorijsku perspektivu, dok je Miloš Trivunac srpske pisce postavljao u evropski komparativni okvir.

Slobodan Jovanović dao je jedan od najznačajnijih predgovora — za „Sabrana dela Branka Lazarevića“, gde ga je označio kao najdubljeg mislioca među srpskim kritičarima.

Pavle Stefanović i Milan Kašanin javljaju se kao autori uvodnih tekstova i redaktori u pojedinim sveskama, dok je Svetislav Vulović u korpus biblioteke uključen kroz ranije kritičke tekstove koji su redakcijski priređeni.

Posebnu dokumentarnu težinu celini daje i činjenica da je autor knjige „Gospodar knjiga“ tokom gotovo desetogodišnjeg istraživačkog rada sistematski otkupljivao primerke na beogradskim buvljacima, u antikvarnicama i kod privatnih kolekcionara. Zahvaljujući tom strpljivom bibliofilskom radu, uspeo je da formira gotovo kompletan korpus „Biblioteke srpskih pisaca“, kao i najvažnija izdanja „Narodne prosvete“.

Upravo ta činjenica omogućila je da se u knjizi po prvi put objave verodostojni faksimili naslovnih strana, impresuma, potpisa i uredničkih napomena iz ovih danas izuzetno retkih i bibliofilski vrednih izdanja, čime je rekonstrukcija izdavačkog poduhvata Anatolija Ivanovića dobila čvrstu materijalnu i arhivsku osnovu.

Posebno značajan dokument koji knjiga donosi jeste dopis „Narodne prosvete“ nadležnom Ministarstvu prosvete, u kojem je izdavačka kuća detaljno obrazložila koncepciju i kulturnu misiju „Biblioteke srpskih pisaca“. U tom službenom obraćanju naglašeno je da je cilj edicije da sistematski prikupi, kritički priredi i u pristupačnom, ali reprezentativnom obliku učini dostupnim najznačajnija dela srpske književnosti.

Dopis svedoči o visokom stepenu institucionalne svesti unutar kuće Anatolija Ivanovića: biblioteka nije shvatana kao komercijalni niz knjiga, već kao nacionalni kulturni projekat od opšteg značaja. Istovremeno, iz dokumenta se vidi da je „Narodna prosveta“ nastojala da svoju delatnost uskladi sa prosvetnom politikom države, ali uz očuvanje uredničke samostalnosti i visokih naučnih standarda.

Posebna vrednost biblioteke ležala je u sistematskom obuhvatanju srpske književnosti od XVIII do kraja XIX veka, čime je „Narodna prosveta“ praktično izgradila moderni nacionalni kanon.

Iz XVIII veka u ediciji su predstavljeni utemeljivači novije srpske književnosti:

Dositej Obradović — „Život i priključenija“, „Sovjeti zdravoga razuma“, „Basne“

Jovan Rajić — „Istorija raznih slovenskih naroda“

Zaharije Orfelin — „Žitije Petra Velikog“, „Slaveno-serbski magazin“

Pavle Julinac — istorijski spisi i prevodi prosvetiteljske literature

Iz XIX veka korpus je bio još obimniji i sistematičniji. U „Biblioteci srpskih pisaca“ objavljena su dela sledećih klasika: Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Petar II Petrović Njegoš.

Svako izdanje bilo je opremljeno naučnim aparatom koji je obuhvatao predgovor ili uvodnu studiju, biografsku belešku, kritičke napomene, portret autora i faksimil rukopisa ili potpisa.

Posebno treba naglasiti organizacionu disciplinu poduhvata. Prema podacima iz knjige, biblioteka je izlazila u strogom ritmu: tokom 63 meseca — svakog meseca po jedna knjiga. Uz komplete je prodavana i specijalno izrađena vitrina za kućnu biblioteku, što svedoči o izuzetno modernom marketinškom pristupu Anatolija Ivanovića.

Tako je „Biblioteka srpskih pisaca“ istovremeno postala najveći izdavački poduhvat prošlog veka, temelj modernog srpskog književnog kanona, obrazovni instrument građanske kulture i simbol izdavačke vizije Anatolija Ivanović.

Naslovna fotografija: Rukopis Đure Jakšića

(Nastaviće se)