Kako je Austrougarska stvorila albansku naciju?

Formiranjem sasvim nove albanske nacije Austrougari su Srbima stvorili protivtežu, sprečili njihovo širenje na Jadransko more, ali i smanjenjili uticaj Rusa na Balkanu

Piše: Bojan Drašković

Teodora Toleva (1968–2011), bugarska istoričarka i teolog, odbranila je 2008. godine, na univerzitetu u Barseloni, doktorsku disertaciju pod naslovom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896–1908”, nastalu kao plod višegodišnjih temeljnih istraživanja u Carskom i kraljevskom arhivu u Beču. Disertacija je nastala na osnovu, nove, nauci dotad nepoznate, diplomatske građe – uglavnom izveštaja diplomatskih predstavnika Monarhije, kao i visokih činovnika Ministarstva spoljnih poslova, o albanskom pitanju i problemima u vezi s formiranjem sasvim nove albanske nacije na Balkanu, kao protivteži slovenskoj, a pre svega srpskoj, ekspanziji na područja Jadranskog mora.

Glavnu vrlinu Tolevine disertacije čine novi izvori na kojima je zasnovana, što ovaj rad čini izuzetno vrednim pažnje, jer znatno pomera granice naših istorijskih saznanja, kao što, u velikoj meri, ruši brojne predrasude i naučno obrazlaže teze koje su, do sada, neki tretirali kao pseudoistoriju.

Većina građe koju je Toleva koristila su diplomatske beleške iz Carskog i kraljevskog arhiva u Beču dosad nepoznate naučnoj javnosti, što ovaj rad čini posebno zanimljivim i vrednim. Dosadašnja istoriografija, a naročito srpska, za koju je pitanje formiranja albanske nacije od praktične, životne i političke važnosti – nije se mnogo bavila, niti je ulagala dovoljno napora da istraži, neophodne, javnosti dostupne arhive. Ovaj rad bugarske istoričarke učinio je veliku uslugu uspavanoj srpskoj istoriografiji, pošto joj je dao sasvim nove uvide, zasnovane na preciznim naučnim činjenicama i proverenim istorijskim izvorima.

Monografija je podeljena na deset poglavlja a na kraju svakog poglavlja ovog rada date su fotografije korišćenih dokumenata, tačno obeleženih, tako da čitaoca ne ostavljaju neobaveštenim o postojanju korišćenih izvora. Toleva je bila vredan i pedantan istraživač; više sistematičnog nego sintetičkog duha, koja je i pored svog kratkog života ovim delom ostavila dubok i neizbrisiv trag u proučavanju prošlosti balkanskih naroda i velikih sila.

Iz rada Toleve, jasno se vidi politička tehnika austrougarske spoljne politike, kroz vrlo dobro osmišljen rad na kulturnoj i nacionalnoj emancipaciji Albanaca, izražen u brojnim memorandumima i diplomatskim izveštajima, kako bi se formirala i pojačala albanska nacionalna svest, a samim tim kod obrazovanog dela albanske populacije razvila, do tad malo razvijena potreba za sopstvenom nacionalnom državom.

U prvom poglavlju autor nam daje objašnjenje o organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Austrougarske, jednog od tri centralna ministarstva (ostala su činili: ministarstvo finansija i ministarstvo vojno). Ministar spoljnih poslova Austrougarske bio je najvažniji državni činovnik, zavisan isključivo od krune koja ga je birala bez mešanja druge dvojice ministara.

Ministarstvo spoljnih poslova bilo je prilično velika i složena institucija, nastala nakon 1848. godine i sastavljena od četiri odeljenja (političkog, administartivnog, lične kancelarije ministra, odeljenja za pomoć i podršku), među kojima je najvažnije bilo prvo Političko odeljenje, koje je primalo izveštaje različitih diplomatskih predstavnika i davalo upustva i instrukcije, ali koje je takođe, osmišljavalo i formiralo, kako dugoročnu, tako i kratkoročnu spoljnu politiku carstva. Ono se sastojalo iz više saveta, koja su bila raspoređena na sledeći način: 1. Orijent, 2. Vatikan, 3. Nemačka i Skandinavija, 4. Zapadna i Jugozapadna Evropa. Ovi saveti imaju mnoštvo manjih saveta ili podsaveta, među kojima je dominatnu poziciju za život Monarhije predstavljao Balkanski savet kao važan deo Orijentalnog saveta. Iz samog rasporeda velikih saveta, jasno se vidi kakvo su mesto u austrougarskoj spoljnoj politici zauzimali, Vatikan i Nemačka, dva najznačajnija spoljnopolitička partnera Monarhije. Austrougarska je, u svom političkom programu, nastojala da ujedini i sintetiše njihove interese sa svojim, zbog čega im je pridavala visoko mesto u spoljnopolitičkom partnerstvu.

Od 1871. diplomatski aparat se naglo povećao, a u samom Ministarstvu naglo raste uticaj činovnika koji pripremaju izveštaje, iako pravu političku moć i uticaj ima samo jedan činovnik – savetnik Balkanskog saveta, koji predstavlja ličnost od posebnog poverenja cara i ministra, i koji, takođe, učestvuje u donošenju važnih spoljnopolitičkih odluka. Tako je, za ovu disertaciju najvažnija ličnost, bio baron Julius Cvidinek fon Zidenhorst (Freiherr Julius Roman Zwiedinek von Südenhorst, 1833–1918), predsedavajući Balkanskim savetom.

Iako formalno, on nije bio načelnik odeljenja, zapravo je rukovodio, koordinirao političkim izveštajima i predsedavao političkim savetima zvanim „politička čitanja”. Upravo na „političkim čitanjima” su se donosile glavne političke odluke i definisala se državna strategija i taktika, na osnovu koje su se dalje delila upustva nižim činovnicima koji su realizovali zadati politički program.

Između 17. novembra i 23. decembra 1896. u Beču su održana tri tajna savetovanja kojima je predsedavao tadašnji ministar spoljnih poslova grof Goluhovski, a prisustvovali su Benjamin Kalaj (Benjámin Kállay, 1839–1903), u svojstvu ministra finansija, baron fon Cvidinek, šef odseka fon Horovic, generalni konzul Šmuker, kao i konzul baron fon Baum, u svojstvu sekretara; a glavni cilj ovih savetovanja bila je „intervencija” Austrougarske u Albaniji [Toleva 2016: 59]. Na ovim savetovanjima definisano je albansko pitanje, utvrđeni su problemi koji postoje u albanskom etnosu, kao i ciljevi delovanja Austrougarske spoljne politike prema Albaniji i Albancima.

Na prvom tajnom savetovanju donesena je odluka o uspostavljanju autonomne albanske kneževine, radi zaustavljanja kako italijanskog prodora na istočne obale Jadranskog mora i na Sredozemlje, isto tako i prodora balkanskih država a preko njih i ruskog uticaja na već spomenute albanske teritorije, koji, ako bi se eventualno ostvario, prema rečima Benjamina Kalaja, doveo bi do toga da se Austrougarska nađe okružena na većem delu svoje granice državama pod ruskim i italijanskim uticajem. Benjamin Kalaj je zatim govorio o četiri glavne teškoće u realizaciji ovog plana, među kojima je prava ta, da postoje ogromne razlike unutar samog albanskog naroda, podeljenog na tri veroispovesti, koji nikada u svojoj istoriji nije imao državu i koji je usredsređen na svoje lokalne interese. Drugim rečima, Albanci nisu bili nacija i interes Monarhije je bio da ih nacionalno formira [Toleva 2016: 59–64].

Na ovom savetovanju, u suštini, definisani su strateški i praktični ciljevi politike Austrougarske na Balkanu. Kao glavni strateški ciljevi Austrougarske javlja se sprečavanje prodora Rusije na Balkan i njeno zbližavanje s Italijom, a jedan od glavnih taktičkih ciljeva je bio, da se na svaki način spreči razvoj i ekspanzija balkanskih država, u prvom redu Srbije i Crne Gore, kao potencijalnih eksponenata ruske politike, pri čemu se neće birati sredstva. O tome, takođe, svedoče reči samog grofa Goluhovskog da on neće nikada dozvoliti stvaranje Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripadne Rusiji. Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, ukoliko ne bude moguće što duže održati postojeće stanje: Turska se ima postepeno, „što je moguće sporije”, zameniti novim autonomnim državama; „a imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija i mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija”.

Prema rečima austrougarskog ministra spoljnih poslova, izgleda da je deviza: slaba Srbija – jaka Jugoslavija, koja je dominirala u Brozovoj Jugoslaviji stvorena još tada, samo što je bila prvobitno sročena kao formula: slaba Srbija – jak Balkan. U svakom slučaju slaba Srbija je deo trajnog strateškog cilja austrougarske države, čiju politiku su danas nasledile brojne imperijalne sile, poput Nemačke, EU i SAD.

Druga tajna konferencija, održana 8. decembra 1896. godine, i bila je u celosti posvećena ovom pitanju. Na ovoj konferenciji ili „političkom čitanju” izveštaj je podneo baron fon Cvidinek, koji je u celosti i do detalja obrazložio trenutno stanje u kojem se nalazi albanski narod, kao i metode daljeg političkog delovanja. Sâm memorandum je poprilično dokumentovan i koristan, naročito kada se predlažu metode delovanja, poput pukog podmićivanja, ali i masovnog korišćenja usluga jezuita i Vatikana, u svojstvu svojevremene austrougarske agenture.

Austrougarsko interesovanje za Albance, i njihovo nacionalno pitanje naglo se pojačalo u vreme Kritskog ustanka, s jeseni 1895. godine, koji je pretio izbijanjem novog istočnog pitanja, za šta Austrougarska i Rusija, u tom trenutku nisu bile zainteresovane, pa je sukob maksimalno lokalizovan u izolovanom Grčko–turskom ratu 1897. godine. Iako je ustanak okončan porazom Grčke, on je ipak ostavio duboke posledice na mlade hrišćanske države Balkana, koje i pored nerealizovanog vojnog i političkog saveza, počinju intenzivno da rade i razmišljaju u tom pravcu.

Tako je Srbija, u tom trenutku vojno nespremna zemlja, počela, od tog trenutka da snažno radi na svojoj vojnoj reorganizaciji, čije će se posledice videti tek koju deceniju kasnije, u Balkanskim ratovima i tokom Prvog svetskog rata. Istovremeno svoju neutralnost u Grčko–turskom ratu, Srbija uspela dobro da naplati, dobijanjem saglasnosti da otvara škole u Bitoljskom i Solunskom vilajetu, kao što je postavila pitanje srpskog vladike u Skoplju, koje je u tom trenutku samo delimično rešeno. Jer, posle proterivanja grčkog vladike Amvrosija iz Skoplja, Turci su postavili kao privremenog administratora eparhije Srbina arhimandrita Firmilijana. Sve su to bili značajni diplomatski uspesi Srbije koje podsticala Rusija.

Da bi Austrougarska uspela u svojim namerama prema Albancima, Srbija se privremeno morala pacifikovati, zbog čega je ona rado podržavala 1897. godine povratak kralja Milana u zemlju, jer je to, automatski značio kraj radikalske vlasti i ruskog uticaja kraljice Natalije na srpskom dvoru, kao i okretanje srpske spoljne politike ka Centralnim silama. Međutim, parodoksalno, upravo je Milanov dolazak u zemlju, i njegovo imenovanje za komandanta aktivne vojske, kao i formiranje relativno stabilne, austrofilske vlade dr Vladana Đorđevića, dalekosežno imalo pozitivne posledice za Srbiju i negativne za Austrougarsku. Jer je, u tom trogodišnjem periodu došlo do institucionalizacije zemlje, naročito na vojnom polju, što je bila isključiva zasluga Milana Obrenovića, koji je, nošen svojim kompleksima stvorenim vojničkim porazima u ratovima iz 1876. i 1885. godine, rešio da maksimalno otkloni hronične nedostatke koji su pratili tadašnju srpsku vojsku. Stoga je uložio velika državna sredstva na formiranje obrazovanog, kvalitetnog oficirskog kadra, reorganizaciju i naoružanje vojske, čime je stvorio armiju na evropskom i svetskom nivou, koja će u budućim Balkanskim i Prvom svetskom ratu odnositi velike pobede.

U međuvremenu, Srbija 1897. godine stupa i u pregovore s Bugarskom oko razgraničenja u Makedoniji, koji iako nisu doneli neke konkretne rezultate ipak su završili potpisivanjem svojevrsnog međunarodnog dokumenta, nazvanog Ugodba od 19. februara 1897. (po starom kalendaru) čime su se obe države, slično Austrougarskoj i Rusiji, obavezale da neće ništa preduzimati u Makedoniji bez međusobne saglasnosti. Ugodba, je takođe pojačana i potpisivanjem jednog trgovačkog ugovora od 8. marta 1897, čime je ostvaren prvi značajni korak za stvaranje budućeg vojnog saveza balkanskih zemalja koji će u praksi biti realizovan tek 1912. godine.

Da su balkanske zemlje intenzivno počele da razmišljaju o vojnom i političkom savezu protiv Turske govori i poseta kralja Aleksandra Cetinju, gde je crnogorski knez Nikola od srpskog kralja tražio svojevrsno razgraničenje interesnih sfera u Metohiji i na Kosovu. Iako je Aleksandar odbio potpisivanje jednog takvog ugovora, zbog očigledne želje crnogorskog monarha da u crnogorsku sferu dođe Prizren – stara srpska prestonica, čime bi se crnogorskoj dinastiji dalo izvesno prvenstvo u odnosu na srpsku, konture budućeg balkanskog saveza su se već nazirale.

Sve to je, prirodno, primoralo Austrougarsku, da brže poradi na formiranju albanske nacije kako bi u trenutku, sada već sasvim izvesnog, konačnog rešenja istočnog pitanja, mogla albansko pitanje, kao eksponenta svoje balkanske politike, da stavi pred međunarodnu javnost.

Austrougarska imperija je bila država koja je na krajnje efikasan način vladala nad mnoštvom različitih, međusobno suprotstavljenih naroda, služeći se obično, tehnikom „mekog uticaja” – kojom je razvijala nacionalne osobenosti pojedinih etničkih i društvenih grupa i na taj način ih konfrontirala s drugim grupama u čijoj su neposrednoj blizini živeli. Takva politička tehnika austrougarske Imperije ostavila je duboke i trajne tragove na narodima i etničkim grupama nad kojima je vladala ili pokušavala da ostvari izvestan kulturni uticaj, kao u albanskom slučaju, čime je sebi obezbedila svojevrsnu dugotrajnost i kontinuitet u međunarodnim odnosima, čak i nakon njenog nestanka s istorijske pozornice, jer su druge velike sile, poput Britanije i Nemačke, Italije i SAD, rado prihvatale rezultate njenog rada i nastavljale u kontinuitetu ciljeve njene spoljne politike, naročito kada je reč o prodoru Rusije na Balkan a s tim u vezi: ekonomskom, vojnom i političkom emancipacijom, njenih potencijalnih saveznika – poput Srbije, na primer.

U tom slučaju, interesi i politike zapadnih zemalja, začuđujuće, kako se poklapaju i nastavljaju u kontinuitetu rad onih državnih tvorevina koje su još pre više od jednog veka definisale i osmislile diplomatske, političke i vojne metode, u ostvarivanju konkretnih političkih interesa. Izgleda da, na ovom balkanskom prostoru, politike su življe i dugotrajnije od država koje ih sprovode. Države se menjaju ali zato politike ostaju.

Zanimljivo je zapaziti, da su se – u vreme kada su ti izveštaji pisani i kada se u Beču živo diskutovalo kako da se Albancima stvori pismo, osnuju škole, razvije književnost i daruju svi ostali elementi nacionalnosti, na prostoru Kosova i Metohije i Stare Srbije – događali monstruozni pogromi srpskog stanovništva, o čemu svedoče diplomatski izveštaji Stojana Novakovića, objavljeni za potrebe konferencije u Hagu 1899. godine, gde se jasno vidi da je u periodu od 1898. do 1899. godine ovo područje moralo da napusti oko 60.000 Srba [Novaković 1998: 145]. Sve to ukazuje, da ti pogromi nisu predstavljali nikakvu istorijsku slučajnost, nego vešto smišljen i temeljno sproveden plan etničkog čišćenja srpskog životnog i duhovnog prostora koji se odvija od tog vremena pa sve do današnjih dana, kao što ukazuje ne samo na kontinuitet izvesne politike velikih sila, koje su potajno podržavale i podsticale takvo antisrpsko ponašanje, nego i na unutrašnje antisrpsko delovanje izvesnih pojedinaca, poput Dimitrija Tucovića, koji za patnje srpskog naroda nisu nailazili ni na kakvo razumevanje, dok su albanski teror pravdali ciničnim argumentima, poput onog: „Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje?”.

Iz svega ovoga lako se može zaključiti da je početak albanskog nacionalizma bio podstaknut politikom terora nad kosovskim Srbima, koji su na svom životnom prostoru ostavili brojne materijalne tragove kulturne i duhovne baštine, dok o Ilirima, kao starosedeocima Balkana, nema nikakavog pomena. Tako bi se i čuveni „ilirski mit” o Albancima kao starosedeocima Balkana, koji je danas centralni mit albanskog nacionalizma, lako mogao povezati bečko-jezuitskom kvaziistorijom i socijal–nacionalnim inženjeringom. Naime, upravo na osnovu ovog mita, na području Kosova i Stare Srbije, Albanci su ostvarili pravo na svjevrsni Lebensraum još pre nego što je ovaj pojam bio izmišljen, i pre nego što su Albanci dobili svoju nacionalnu azbuku i nacionalnu književnost. Projektovani nacionalizam uvek je nasilan, a nasilje je, kao što je istorijski poznato, veći katalizator socijalne homogenizacije određenog etnosa, nego kultura, koja je spora i efikasna na duže staze. Tako bi se moglo zaključiti, da su pogromi nad Srbima krajem 19. i početkom 20. veka, bili nacionalno koruptivnog karaktera. Prvo se podsticalo nasilje, a tek onda je na red stupala kultura.

Za praktičan rad na formiranju albanske nacije izuzetno su važni tajni izveštaji konzula Piska (Skoplje) od 25. januara i 15. juna 1897. godine kao i vicekonzula Rapaporta (Prizren) od 29. jula 1897. godine. U tim izveštajima doslovce stoji, da glasine o austrougarskoj težnji ka Solunu, treba zameniti glasinama o austrougarskom podržavanju albanske države i nacije.

Konzul Pisko predlaže Ministarstvu spoljnih poslova, da se za potrebe realizacije austrougarske politike prema Albancima u Beču organizuje poseban odsek koji bi radio na podsticanju albanskog nacionalnog pokreta ili jačanju albanskog nacionalnog osećanja, od čega, na prvom mestu treba da bude rad na stvaranju jedinstvenog albanskog alfabeta [Toleva 2016: 140]. U Rapaportovom izveštaju ukazuje se na značaj okupljanja uticajnih ličnosti među Albancima, kako u gradovima tako i na selu, koji bi se ujedinili oko ideje albanskog nacionalizma koja je u tom trenutku Albancima gotovo nepoznata. Poznajući njihov karakter i naravi, kao i usredsređenost na lične i lokalne interese, austrougarski konzul predlaže i masovno korišćenje novca prilikom privlačenja albanskih prvaka za ovaj austrougarski politički projekt [Toleva 2016: 141–142]. Dana 21. januara 1899. konzul Pisko govori o konferenciji albanskih prvaka u Peći koja se održala 23–29. januara 1899. godine. O ovome svedoči izveštaj austrougarskog konzula Rapaporta od 19. januara 1899. godine iz kog se jasno vidi da Austrougarska igra na versku kartu i postiče nasilje muslimanskih Albanaca na Kosovu i Staroj Srbiji prema Srbima.

Međutim, glavni saveznik Austrougarske u albanskom projektu bio je i ostao Vatikan, s kojim ova država nastoji da uspostavi pismeni sporazum o saradnji, kako bi iskoristila verske misije Vatikana, u cilju širenja propagande koja odgovara austrougarskim političkim interesima.

Stvaranje albanske nacije i razvoj albanskog nacionalizma od 1896. godine, pa sve do današnjeg dana predstavljao je pravo remek–delo austrougarske diplomatije, koje je, u velikoj meri, ostvareno uz pomoć Vatikana i njegove tajne ideološke armije – jezuita. O uticaju Vatikana na formiranje albanske nacionalne svesti, najbolje svedoči primer monsinjora Prima Dokija, izuzetno interesantne, može se reći nesvakidašnje romantične ličnosti koja je u velikoj meri pomagala baronu Cvidineku u definisanju ciljeva i metoda austrougarske politike prema Albancima.

Monsinjor Primo Doki, rođen je 1849. godine u Orošiju kraj Lješa u katoličkom plemenu Mirditi. Bio je đak Collegium Urbanuma pri Propagandi u Rimu, a od 1875. – paroh je Mirdita. U vreme Velike istočne krize stupa u kontakt s Garibaldijem i u tom svojstvu 1876. godine odlazi na Cetinje, gde pažljivo posmatra ponašanje, Albancima sličnih, crnogorskih i hercegovačkih plemena, koja su se već decenijama nalazila u okvirima izvesne državnosti, nacionalne i kulturne emancipacije. Godine 1877. Turci ga hapse u blizini Gusinja i interniraju ga u Carigrad. Iz Carigrada Doki je predat papskom izaslaniku pod uslovom da se nikad više ne vrati u Albaniju. Potom Doki putuje u Kanadu kao izaslanik jednog visokog crkvenog velikodostojnika, gde živi približno šest godina, sve do 1883. godine, kada se vraća na Krf i Bar, odakle, uz pomoć nadbiskupa Maranga odlazi u Atinu, gde uživa simpatije Grčko–albanskog komiteta s Krfa. Iz Atine Doki prati 1884. godine, kardinala Antonija Aljiardija, kao papskog izaslanika za Istočnu Indiju, na put u Bombaj, gde ostaje sve do 1887. godine. Nemirnog duha, žive inteligencije, velikog životnog iskustva, Doki postaje ličnost savršeno pogodna za vatikansku politiku prema Albancima, koja se oslanjala kako na austrougarski, isto tako i na njoj konkurentni italijanski uticaj. Po povratku u Rim, Doki biva imenovan za opata Mirdita, iako se tom imenovanju smetala odluka iz 1877. godine o njegovoj trajnoj zabrani da stupi na tle Otomanske imperije. Uz odobrenje austrougarske diplomatije i uz pomoć jermenskog katoličkog patrijarha Azarijana, Doki 1888. godine iz Carigrada dobija dozvolu da stupi na dužnost. Od tad počinje njegov nacionalni rad.

U to vreme Beč od svojih konzula zahteva da naprave spisak svih važnih Albanaca koji su učesnici „albanskog nacionalnog pokreta”. Na tom spisku se dana 31. januara 1901. godine kod Mirdita nalazilo samo jedno ime: Primo Doki – opat Mirdita. Baron Cvidinek na „političkom čitanju” od 14. marta 1897. godine, izlaže „Memorandum o sredstvima koja treba primeniti o razvoju autonomije u Albaniji”. Iako je pisac izveštaja baron Cvidinek, njegov stvarni tvorac je Primo Doki. Prema Dokiju prvi korak bi bio širenje ideje „samostalnosti”, kojoj smeta verska i socijalna rascepkanost kao i plemenska podeljenost među Albancima. Ono što je genijalno kod Dokija jeste da se on prvi put zalaže za ideju albanske „samostalnosti” koju treba širiti i kod neprijatelja Albanije.

Četrnaest godina kasnije, svedoci smo Tucovićeve studije, koja kao da je napisana po recepturi Prima Dokija. Jer, neprijatelji Albanije, u ovom slučaju Srbi ili srpski intelektualci i političari, delom iz zablude a delom iz zle namere, daju legitimitet albanskoj samostalnosti, potpuno suprotno srpskom nacionalnom interesu, što se događa i danas s kosovskim pitanjem. Ovom prilikom važno je istaći, da je zabluda znatno opasnija i štetnija od zle namere i njene posledice su dalekosežnije, jer zabluda počiva na uverenju, ubeđenju, i stvara osećaj trajne manipulacije a zla namera na racionalnom i konkretnom interesu. Ili, preciznije rečeno; ako se da prevariti jedan pojedinac – i to intelektualac, lasno je onda prevariti čitav narod, a naročito njegove velikaše (političare), što se Srbima u pogledu Albanaca desilo; ali ne samo u pogledu Albanaca, već i drugih naroda.

U drugom, trećem koraku, prema Dokiju, bi bilo podsticanje opšteg primirja, koje bi došlo tek kad zaživi ideja samostalnosti, jer bi se opšte primirje uspostavilo tek onog trenutka kada bi se Albanci našli ugroženi od zajedničkog neprijatelja. Strah od neprijatelja ih miri i ujedinjuje. Zato je potrebno stvoriti „ligu”, poput one Prizrenske iz 1878. godine, gde bi se našli predstavnici svih albanskih plemena koji bi dali svečanu „besu” za nacionalnu odbranu, a koja će podrazumevati privremeno ukidanje krvne osvete.

Interesantno je zapaziti da je ovaj model za rešavanje problema krvne osvete Doki usvojio od Crnogoraca, koji su se na sličan način, principom privremenog „suspendovanja” krvne osvete, ujedinjavali radi zajedničke odbrane od Turaka, čime su tokom vremena došli do socijalne homogenizacije neophodne za stvaranje države. A da bi se svi ovi uslovi stvorili; Albanci moraju dobiti, škole, jedinstven alfabet i književnost, kao glavne atribute nacionalnog identiteta.

A da bi se to ostvarilo Doki predlaže dva praktična koraka:

1. Održavati dobre odnose sa sultanovom vladom.
2. Pokušati da domaća unutrašnja administracija zemlje pređe iz ruku otomanskih funkcionera u ruke domaćih (pod kontrolom „lige”), čime bi se na nevidljiv način iškolovao vladajući administrativni kadar, koji bi u određenom momentu bio sposoban za preuzimanje vlasti.

Kada se ovi uslovi ostvare, prema Dokiju, potrebno je stvoriti svealbansku komisiju, sastavljenu uglavnom od intelektualaca koji bi albansko pitanje stavili pred međunarodnu zajednicu. Politički deo programa i nije predstavljao toliki problem koliko kulturni, što je normalno, jer je politiku znatno lakše iskreirati nego kulturu.

U čitavom ovom programu Prima Dokija vidi se jasna namera da rimokatolici među Albancima čine civilizatorski element. Nakon osnivanja kneževine Albanije ostvariće se dva cilja:

1. Širenje Crne Gore obalom Albanije biće zauvek sprečeno, pošto bi nova država bila dovoljan blok za Crnu Goru. (Iz ovog dokumenta se jasno vidi da Austrougarskoj nije padalo na pamet još 1897. godine da Crnoj Gori ni na jedan način prepusti Skadar, u čemu je imala ogromnu podršku Vatikana; tako da bi se Skadarska kriza iz 1913. godine, na osnovu rada Toleve, morala posmatrati u ovom svetlu).
2. Što se tiče Srbije, Kosovski vilajet će uvek biti saveznik severne Albanije i nikad neće dozvoliti da Srbija ni za pedalj zauzme albansku teritoriju. (Kosovo kao albanska država, takođe je definisana ovim dokumentom, nakon čega počinje masovni pogrom Srba u 1898. i 1899. godini s područja Kosova i Metohije, kada je u Kraljevinu Srbiju izbeglo preko 60.000 lica, što se takođe, na osnovu ovog dokumenta mora posmatrati kao deo vešto smišljenog političkog plana, korišćenog više puta tokom 20. veka, pa sve do današnjeg dana, kada se od Srbije, po istoj austro-rimokatoličkoj recepturi, traži da se javno odrekne Kosova kao svoje teritorije i da bude prvi narod na svetu koji će, uz pomoć svoje političke i intelektualne i kulturne elite, izvršiti nacionalno samoubistvo.

Ova nova kneževina bi se i na unutrašnjem planu mogla smatrati austrijskom, pošto će primiti strukturu Austrougarske i zato što će jedino ta sila moći da joj garanutuje svoju podršku i zaštitu. Dokijeve ideje o knjigama na albanskom jeziku, školama kao sredstvu za buđenje nacionalnog duha Beč sprovodi u delo. U dijaspori izlaze i albanske novine, katolički sveštenici postaju propagatori patriotskih uverenja kod Albanaca. Prema Primu Dokiju Albanci nisu sposobni da se bave dalekosežnom politikom za budućnost. Oni jedino shvataju svoje trenutne interese.

Pored rada za opšte ciljeve albanskog nacionalizma Doki, kao Mirdit, pokušava da svoje pleme kod velikih sila uzdigne na mnogo veći nivo u albanskom nacionalnom pokretu, nego što ga zauzimaju kod drugih albanskih plemena. Mirditi su brojčano najslabije pleme, broje oko 30.000 stanovnika, rimokatolici su i veoma ratoborni. Iako je bio obrazovan, govorio mnoge jezike, Doki se ipak u nacionalnom pogledu ponašao kao tipičan Albanac. Od Austrougarske je mamio novac, pokušavajući pritom da iskoristi njenu političku moć i uticaj kako bi iz progonstva oslobodio vođu Mirdita Prenka Bib Dodu, i stavio ga na čelo albanskog nacionalnog pokreta. Osnivao je albansko književno društvo Baškimi, koje je promovisalo jedinstveni latinični alfabet, koji je Doki silom i bez uspeha pokušao da nametne ostalim albanskim plemenima. Iako je bio na austrougarskom platnom spisku do 1911. godine, njegovo društvo imalo je snažno uporište u Italiji, zbog čega se nameće otvorena sumnja da je radio za obe strane (austrijsku i italijansku).

Od 1900. godine Beč usmerava pažnju na lične kontakte svojih diplomatskih predstavnika s albanskim prvacima. U tom smislu rad vicekonzula dr Remija fon Kvjatkovskog (Rémi/gius/ von Kwiatkowski, 1867–1923; [Deutsch 2017: 415–416]) značajno doprinosi realizaciji plana, iako nailazi na otpor konzervativnih elemenata albanske društvene elite čija je moć i društveni uticaj koncentrisan u rukama svemoćnih begova. Zato je, prema ovom austrougarskom diplomati, nacionalnu svest trebalo najpre podići među begovima koji su tradicionalno činili stub otomanske države među Albancima. Upravo Kvjatkovski ukazuje na činjenicu da bi centar albanske nacije trebala da bude Tirana i prebogata porodica Toptani, koja je, po svemu sudeći, trebalo da preuzme na sebe ulogu budućih kneževa od Albanije. Kvjatkovski dobro uviđa značaj Tirane, kao mesta centralnog okupljanja Albanaca; Gega sa severa i Toski s juga. Izmeštanje središta buduće albanske države s primorja, gde je uticaj Italije bio presudan, u zaleđe zemlje imalo je dobre i dalekosežne posledice za formiranje buduće albanske nacije pod austrougarskim uticajem, jer je Tirana kao grad u zaleđu u značajnoj meri smanjivao prirodnu surevnjivost koja postoji između primitivnijih, siromašnijih planinskih plemena i bogatijih i kulturnijih primoraca. Simpatije begova prema Kvjatkovskom rastu, naročito kada se austrijski vicekonzul, okumio s jednom begovskom muslimanskom porodicom – njegova supruga je ritualno ošišala dete. Terenski rad vicekonzula Kvjatkovskog bio je od velikog značaja za političko delovanje austrougarskih diplomatskih agenata na formiranju albanske nacionalne svesti.

Borba za Balkan i završnu fazu rešavanja istočnog pitanja otpočela je borbom za škole i školski sistem. Takođe, u srpskom, grčkom i bugarskom slučaju, tu borbu je pratio i sukob na verskom nivou – koja će pravoslavna crkvena organizacija dominirati u određenom području Balkana, što je u mnogome otežavalo stvaranje Balkanskog saveza, kao i brojna neprijateljstva i nasilja od strane srpskih četnika, bugarskih komita i grčkih andarta, kao i permanentna albanska nasilja nad hrišćanskim nealbanskim življem.

Paradoksalno, ali istinito, knjiga, kultura i pismenost, na Balkanu prethodila je nasilju i nacionalnoj netrpeljivosti. U tom smislu Austrougarska, koja je od Berlinskog kongresa 1878. godine, i sâma postala balkanska država morala se, na neki način, uključiti u ovaj pritajeni i nezvanični kulturno–prosvetni balkanski rat. A kako sâma nije bila nacionalna nego izrazito imperijalna država rimokatoličkog tipa, nije se mogla osloniti ni na jednu već postojeću pravoslavnu naciju, već je morala, nužno sopstvenim interesima na Balkanu, u Albancima pronaći prirodnog saveznika. S tom razlikom što je, za ostvarivanje sopstvenih interesa morala, civilizovati i značajno evropeizovati svoje saveznike. A to je u podrazumevalo da ih mora prvo opismeniti, stvoriti im škole, inteligenciju, književnost, probuditi nacionalno osećanje i razviti potrebu za sopstvenom državom i državnošću, kako bi ih mogla pripremiti za opštu balkansku utakmicu, između mladih, relativno novih, skoro oslobođenih, pravoslavnih država Balkana, u velikoj borbi za teritorijalno nasleđe umirućeg Otomanskog carstva.

Stanje u albanskim školama početkom 20. veka bilo je više nego katastrofalno. Prema podacima Austrougarskog konzula iz prekovardarske Makedonije, početkom veka Grci su na tom području raspolagali s 350 škola, Bugari sa 188, Srbi sa 101, a Vlasi – Cincari (Arumuni) s 35 škola, dok su Albanci raspolagali sa svega 7 škola za dečake i dve za devojčice, na italijanskom jeziku, koje je finansirala Austrougarska, ali se u njima nastava odvijala na italijanskom jeziku. Ove škole su bile raspoređene na sledeći način: u Skadru 2 škole za dečake i 1 za devojčice, u Draču 1 za dečake i 1 za devojčice, u Široku, Peći i Prizrenu po jedna za dečake i u Skoplju 1 škola za dečake.

Kolika je u to vreme bila kulturna zaostalost Albanaca može se sagledati ako bi se njihovih 9 škola na blizu milion i po stanovnika uporedilo s kulturno-prosvetnim prilikama u Crnoj Gori, čija populacija jedva da je prelazila broj od 200.000 stanovnika. Naime, u Crnoj Gori je krajem 19. i početkom 20. veka radilo između 41 osnovne škole u 1871. godini (pre Velike istočne krize i teritorijalnog proširenja) i 136 škola u 1909. godini, sa 198 nastavnika i više od 12.000 učenika. Takođe, nastava je bila besplatna i obavezna. Istovremno sa crnogorskim osnovnim školama postojale su i srednje škole poput Bogoslovsko-učiteljske, više gimnazije na Cetinju, devojački institut, niže gimnazije u Nikšiću i Podgorici, kao i oficirski kursevi.

U pogledu civilizacijskih vrednosti malobrojni, plemenski organizovani, ali zato državotvorni i nacionalno svesni Crnogorci, stajali su na nesagledivoj visini u odnosu na Albance, jedini narod u Evropi, toga vremena bez svog jezika, pisma, književnosti i nacionalne svesti. Glavni problem u civilizovanju Albanaca od strane Austrougarske bio je taj što se nastava odvijala na italijanskom jeziku, tako da je školovani kadar više naginjao Italiji i njenoj kulturnoj politici nego Austrougarskoj. Tako je, prema rečima austrougarskog konzula u Skadru Ipena (Theodor Anton Max Ippen, 1861–1935; [Deutsch 2017: 358–361]), Austrougarska, svojom kulturno–prosvetnom politikom, ustvari radila za svog neprijatelja i konkurenta [Toleva 2016: 354].

U tom kontekstu Ipen 1897. godine, stvara plan za otvaranje mreže albanskih škola koje će sprovoditi proaustrijsku politiku. Ipenov plan, ne mnogo kreativan, krenuo je od rimokatoličke osnove. On je zaključio da u Severnoj Albaniji ima oko 100 katoličkih parohija u kojima bi trebalo oformiti oko 100 budućih škola, čiji troškovi ne bi prevazilazili cifru od 20.000 franaka godišnje po školi, što je izuzetno niska cena ukoliko bi se u obzir uzela činjenica da je samo jedna italijanska četvorogodišnja škola u Skadru Italiju koštala 30.000 franaka godišnje.

Škola nije mogla da funkcioniše bez učitelja, koje je trebalo izabrati između 10 i 12 kandidata sa svršenom osnovnom školom koji su možda pohađali neke časove u nekoj višoj školi. Njih bi, prema Ipenu trebalo poslati u katolički institut u Salcburgu na doškolovavanje. Oni bi tom prilikom živeli u internatu, organizovanom u katoličkom duhu i pod katoličkim nadzorom, koji bi tom prilikom stekli poslovičnu katoličku disiplinu a politički bi se vezali za interese Monarhije.

Krajem oktobra 1897. Ipen precizira u Severnoj Albaniji 12 potencijalnih lokacija u kojima bi se otvorile ove austrougarske albanske škole, u koje bi bečka vlada trebala uložiti jednokratno sumu od oko 360.000 franaka, a čitavo njihovo godišnje izdržavanje ne bi prelazilo sumu od 144.000 franaka godišnje.

Iz ovog Ipenovog plana jasno se može zaključiti da je glavni cilj Austrougarske u njenoj kulturnoj i prosvetnoj politici među Albancima imao izrazito rimokatolički – prozelitski karakter. Jer bi okosnicu buduće albanske inteligencije, samim tim i predvodnici albanskog kulturnog i nacionalnog pokreta, činili rimokatolici. Svakako da bi glavni saveznici Austrougarske po ovom pitanju trebali da budu jezuiti, tako da je o svemu ovome svoje mišljenje izneo i glavni jezuitski general Ludvig Martin, ambasadoru Austrougarske pri Svetoj Stolici, grofu Reveportu, koji Toleva u svom radu u celosti citira.

Naime, u tom pismu, finim uglađenim stilom i diplomatskim jezikom, jezuitski general Martin, oštro kritikuje bečku vladu, zato što ne ulaže dovoljno novca u formiranje besplatnih osnovnih škola, obdaništa i sirotišta koja bi bila pod nadzorom Rimokatoličke crkve. Jer, prema njemu, Albanci, kod kojih prosveta i kultura nisu na visokom nivou, zapravo uopšte ih nemaju, neće ni jednu paru uložiti na školovanje svoje dece, oni će decu pustiti u škole samo ako su ubeđeni da ih njihovo školovanje neće nimalo koštati. Austrougarske škole, koje su formirale štedljive bečke birokrate, pokazale su se mnogo lošijim od škola koje su formirale znatno siromašnije balkanske države. One ne samo da su bile loše finansirane nego su bile i loše vođene. Ipen, koji je, po svemu sudeći bio izrazito škrt čovek, želeo je da postigne maksimalne rezultate uz pomoć minimalnih ulaganja, što se u krajnjoj meri izrazito negativno odrazilo na ceo zamišljeni sistem albanskog obrazovanja pod austrougarskim nazorom.

Konzul u Prizrenu Pisko, 23. jula 1897, piše da bi učitelj koji dobro vlada slovenskim jezikom mogao postepeno da u nastavu uvodi albanski jezik, kao što je potrebno angažovanje većeg broja časnih sestara u nastavi za devojčice. Takođe, Pisko predlaže i uvođenje jedne srednje škole u Skoplju, gde bi se školovali budući albanski učitelji.

Godine 1898. katolički nadbiskup u Prizrenu Paskvale Troksi, od Austrougarske traži donacije za katoličke škole u Prizrenu, Đakovici i Peći, kao za školu milosrdnih sestara u Peći. Časne sestre i učitelji u ovim školama dolaze uglavnom iz Hrvatske.

Austrougarska radi na stvaranju religijskog protektorata nad rimokatolicima u Albaniji. U Ipenovom izveštaju jasno se ukazuje na vezu austrijske vlade i jezuitskog reda. Cvidinek u svom izveštaju piše da se u izjavama konzula Austrougarske ne kaže ništa – ni jedna reč – o ponašanju jezuita u Albaniji, koja bi svedočila u prilog njihovoj odanosti interesima Monarhije.

Zbog velikih teškoća prilikom organizovanja nastave na albanskom jeziku bečka vlada pokušava da organizaciju čitavog tog poduhvata prepusti jezuitima, sa čijim generalom uspostavlja sledeći sporazum:

1. Da se general privremno odrekne prisajedinjenju Albanije kao jezuitske provincije, iako je ono veoma poželjno. Ovo zbog toga da se ne bi probudila nikakva sumnjičavost koja bi mogla doneti opasne posledice po austrijske političke ciljeve.
2. Imenovanje austrijskog jezuite za rektora papske škole.
3. Pružati materijalnu podršku redu za sva pitanja koja se tiču njegovih škola.
4. Jezuiti moraju redovno informisati Ministarstvo spoljnih poslova u Beču. Ministarstvo se sa svoje strane obavezuje da informiše oca, generala reda, o svemu što se odnosi na delovanja koja diplomatski agenti preduzimaju.
5. Pružiti upustva višim instancama reda u Albaniji kako da informišu austrijske konzularne funkcionere o bilo kom pitanju vrednom razmatranja, tako da se od strane carskih i kraljevskih konzula radi na uspostavljanju dvostruke kontrole nadgledanja ponašanja jezuita prema sili zaštitnici i kako bi na taj način dobili pravo da iz Albanije udalje bilo kog pripadnika reda koji bi bio predmet protesta Monarhije.
6. Sa svoje strane, i nasuprot svemu tome, Austrougarska se obavezuje da svojim konzulima izda odgovarajuće naredbe, kako bi u granicama mogućeg podsticali aktivnosti jezuita, uvek pod uslovom da se svaki sveštenik jezuita, ako mu u bilo kom slučaju zatreba pomoć, obrati isključivo austrougarskim agentima.

U vezi s tim red nudi Austrougarskoj sledeće usluge:

1. Stvaranje pedagoškog centra – Collegio comerziale – pri Trgovačkoj školi u Skoplju, gde će se obrazovati nastavnici kad stignu u Albaniju.
2. Saopštenje o svim primedbama koje jezuitski sveštenici daju o profesorima i školama tokom svojih misionarskih putovanja (u ovom slučaju oni su svojevrsna prosvetna inspekcija).
3. Diskretna i efikasna kontrola ponašanja jezuitskih sveštenika.

Ipen podržava jezuite dok baron Cvidinek prema njima gaji izvesne sumnje.

Vladan Đorđević tačno otkriva ulogu Rimokatoličke crkve u formiranju albanske nacije, što potvrđuje i disertacija Teodore Toleve; on o tome kaže sledeće: „Otkuda je to svemoguća katolička crkva, koja inače u svima državama evropskim, u kojima je katolička vera vladajuća, onakva čudesa pravi, nije mogla u Arbaniji ništa učiniti? Otuda što katolički sveštenik u Arnautluku ne može da živi i da radi samo za svoj duhovni poziv. Sveštenici su u toj zemlji politički agenti dveju velikih sila, koje se među sobom bore za prevlast u Arbaniji, i koje te sveštenike izdržavaju samo zato da vrše političku propagandu za njih.”. Primer Prima Dokija u potpunosti potvrđuje Đorđevićev stav.

Prvi i osnovni korak za stvaranje albanske nacije bio je formiranje njihovog književnog jezika, na čijoj bazi bi se formirao sistem narodnih škola, koje bi za cilj imale stvaranje nacionalne inteligencije i uobličavanje nacionale ideje. Na tom putu glavni problem je predstavljalo pitanje alfabeta koje se veoma teško rešavalo i bez kojeg bi čitav trud na stvaranju nacionalnog jezika i književnosti ostao uzaludan. U Beču je pitanje albanskog alfabeta predstavljalo veliki problem, jer bez jedinstvenog alfabeta i kodifikacije albanskog književnog jezika, albanska književnost i pismenost uopšte ne bi bila moguća, a samim tim ni razvoj njihove nacionalnosti i državnosti. Prema rečima, Vladana Đorđevića, začuđuje koliko je albanski jezik i njihova narodna književnost siromašna. Oni uošte nisu imali ni epova ni mitova, o čemu govori i Vladanov najljući protivnik Dimitrije Tucović; koji kaže: „Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke arbanaskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još nešto više, naime, da drukčiji karakter nema ni poezija crnogorskih plemena”.

Začuđujuće interesantna konstatacija vođe srpske socijaldemokratije koji u nedostaku albanske nacionalne književnosti prosto pozajmljuje književnost iz plemena Kuča, koje, iako blisko Albancima, ipak je srpsko pleme, kao što je na albanskom Mar Miljan, ili Marko Miljanov, srpski književnik i crnogorski vojvoda, jer je pisao na srpskom jeziku. Prema Vladanu Đorđeviću, koristeći se Etimološkim rečnikom tadašnjeg albanologa Gustava Majera iz Graca, objavljenim 1891. godine u Strazburgu; čije je usluge na kodifikaciji albanskog alfabeta takođe koristila i bečka vlada, albanski jezik bio je indoevropska mešavina različitih jezika, čiju je osnovu činilo svega 2230 reči; među kojima je detektovao 540 reči slovenskog porekla, 870 novogrčkog porekla, 1420 reči romanskog i turskog korena i oko 400 reči koje bi pripadale starom indo–germanskom nasleđu.

Drugim rečima, početkom veka Albancima je, rešavanjem Istočnog pitanja u korist balkanskih država i nacija, pretila asimilacija i nestajanje koje su Austrougarska, Italija i Vatikan, uspela da spreči, formiranjem albanske nacije. Baron Cvidinek, aktivni tajni savetnik cara, krajem 1897. godine, zadužuje Austrougarskog vicekonzula u Prizrenu Rapaporta, prilikom njegovog poslednjeg boravka u Beču da pripremi informacije o ovom osetljivom pitanju.

Rapaport, 31. januara 1898. godine šalje rezulatate istraživanja u vidu detaljnog izveštaja, kao i aneks od tri tabele albanskog alfabeta, koje je Toleva detaljno istražila u svojoj disertaciji. Rapaport u aneksu 1 navodi čak 17 različitih oblika pisanja albanskog jezika i 20 metoda transkripcije. Pitanje alfabeta je, u stvari pitanje identiteta; a postojanje latinične i arapske simbolike ne treba smatrati spornim za Albaniju budući da čine zajedničko dobro muslimanskog i hrišćanskog sveta. Rapaprot za potrebe albanskih škola predlaže latinični alfabet, ali takođe konstatuje, da bi za potrebe albanske književnosti, bilo potrebno, a priori stvaranje književnosti u kome bi se pitanje razrešilo samo po sebi [Toleva 2016: 307–312].

Dana 9. avgusta 1898. Ministarstvo spoljnih poslova po pitanju alfabeta angažuje stručnjake poput dvorskog savetnika dr Talocija i profesora Majera iz Graca, a takođe i konzula u Skadru Ipena. Beč je pripremio izradu Biblije na albanskom jeziku koji je po novom alfabetu sastavio konzul Ipen zajedno s rimokatoličkim klericima u Skadru.

Kao model, koristili su latinično pismo kakvo se koristilo u školama u Bosni (što znači, da im je srpski jezik služio kao uzor), čime su se u velikoj meri približili Dositeju Obradoviću koji je radio kao učitelj u Valoni, gde je dobro naučio albanski jezik i za korespodenciju na njemu vešto se koristio srpskom ćirilicom. Oko alfabeta uključen je opat Doki, koji 23. aprila 1901. godine odlazi u Delbenisti u posetu nadbiskupu, monsinjoru Bjankiju, koji odbija austrijski alfabet, ali predlaže sazivanje skupštine albanskih prvaka koji će odlučiti o tom pitanju, pošto će na taj način i njegovo društvo Baškimi – promovisati svoj alfabet. Te 1901. godine, po ovom pitanju nije postignut nijedan dogovor.

Godine 1905. italijanski konzul u Skadru piše da se u Italiji štampaju albanski udžbenici na osnovu alfabeta društva Baškimi, čime je Italija direktno ugrozila interese Beča, koji pod hitno mora da reaguje i reši sporno pitanje albanskog alfabeta. Iz ovog izveštaja, jasno se vidi da je opat Primo Doki, ustvari sve vreme sedeo na dve stolice i da je, možda (pouzdanog dokaza za to nemamo, ali sve činjenice ukazuju na to) primao novac kako od Austrougarske, isto tako i od Italije, pokušavajući na sve moguće načine da među Albancima uzdigne svoje malobrojno rimokatoličko pleme – Mirdite i da im, nevoljno, nametne svoju verziju latiničnog alfabeta.

Shvatajući da su možda, nesvesno, radili za interese Italije u Albaniji, bečka diplomatija 1905. u Skadar, šalje čoveka koji će konačno Albancima rešiti pitanje alfabeta – Avgusta Ritera fon Krala (August Ritter von Kral, 1869–1953; [Deutsch 2017: 396–398]). Fon Kral, jasnije od svojih prethodnika uviđa da je najrašireniji alfabet ustvari onaj koji je poznat kao Frašeri pismo, a nastao je na skupštini albanskih prvaka 1880. godine. Ovo pismo smatrano je „narodnim” i u velikoj meri obuhvatalo je oblasti gde se govorilo dijalektom Gega, čime je bilo prihvatljivo i za muslimane, ali je imalo neka nezgodna slova, koja je na fin način trebalo zameniti latinicom. Najveću smetnju fon Kralovom radu činio je, niko drugi do opat Primo Doki, koji njegov rad na ubrzanom ustanovljavanju univerzalnog albanskog alfabeta doživljava kao akt ličnog neprijateljstva. Kral uspeva da izoluje Dokija i da od njega izmami saglasnost da će se njegova stranka podrediti onom alfabetu koji odabere većina albanskih prvaka.

Istovremeno, dok je izolovao Dokija, austrougarski diplomata uspeva i da izoluje Mehmed bega Frašerija, koji je u međuvremenu postao istaknuti član mladoturske partije. Kral 1908. godine organizuje kongres u Bitolju, koji se isključivo bavi ovim pitanjem: To je vreme značajnih diplomatskih aktivnosti vezanih za izgradnju Sandžačke železnice, kao i njoj rivalske Jadranske železnice, koju forsiraju Italija, Srbija i Rusija. Takođe je važno istaći, da u julu 1908. izbija Mladotruska revolucija, koja je u svom programu turskog nacionalizma imala za cilj pretvaranje Turske u nacionalnu državu, sekularnog tipa, sa zvaničnim latiničnim pismom, što će u stvarnosti biti ostvareno tek u vreme Ataturkove diktature. Sve ove promene pozitivno su se odrazile na rad kongresa, koji je zvanično usvojio kompromis oko alfabeta; kao zvanični albanski alfabet koristiće se oba pisma; Frašerijevo pismo i pismo društva Baškimi. Frašerijevo pismo dominiraće među Gegima i muslimanima, a Baškimi među rimokatolicima i Toskama.

Ipak, izuzetno značajni rad konzula Krala, ovim se ne završava. Njegova glavna uloga za kulturni život Albanaca odigrala se u toku Velikog rata, kada je Austrougarska, uspela da okupira ovo područje 1916–1918. godine. Tada se Kral vraća u Albaniju, u svojstvu civilnog komesara zemlje, i osniva izuzetno značajnu instituciju – Albansku književnu komisiju, koja je imala ulogu cenzora zvaničnih akata, novina i izdanja na albanskom jeziku. Tek za te nepune dve godine, austrougarske okupacije Albanije, Kral uspeva da Albancima silom nametne onakvo pismo kakvo je najviše odgovaralo austrougarskim interesima i da na taj način trajno udari pečat albanskom književnom jeziku i budućoj albanskoj kulturnoj i nacionalnoj politici, koja je preživela Veliki rat, Austrougarsku i koja je nastavila da se razvija sve do današnjih dana.

Srpski čitalac ne može da ne primeti analogiju između austrougarske politike prema Albancima i one koju je u komunističkoj Jugoslaviji sprovodio Josip Broz Tito. Doduše, Toleva sasvim jasno na početku studije Broza naziva ocem novih postjugoslovenskih nacija, formiranih po ranijoj bečkoj recepturi, što sasvim opravdava tvrdnju Alena Tejlora o Josipu Brozu kao poslednjem Habzburgu. Titova Jugoslavija, u svojoj suštini i državnoj ideji koju je zastupala, bila je svojevrsna „Mala Austrougarska”, u kojoj je, za razliku od prethodne gde je stub državne politike činio odnos Nemaca i Mađara, u njenoj balkanskoj replici taj odnos bio je zamenjen odnosom Srba i Hrvata. Takođe, se ne bi moglo reći, ni za jednu od ovih državnih tvorevina – veštačkih i krajnje nedemokratskih – da su predstavljale, kako se to dugo verovalo i u istoriografiji često isticalo, nikakvu „tamnicu naroda”, pre bi se dalo zaključiti da su obe države bile svojevrsne „tvornice naroda” i novih nacija, a da je taj princip naročito bio primenjivan i u slučaju komunističkog SSSR–a. Upravo disertacija Toleve, rađena na osnovu originalne, nove arihivske građe, jasno ukazuje na činjenice, da su mnoge nacionale ideje, koje su se činile originalne i stvorene same po sebi bile plod dobro organizovanog i vešto smišljenog političkog projekta, izraženog kroz razne memorandume i operacije koje su, u konkretnom albanskom slučaju, na terenu sprovodili austrougarski diplomatski predstavnici.

Čitajući disertaciju Toleve, srpski čitalac ne može da se ne čudi, svojim intelektualcima, koliko malo cene svoj narod i svoja kulturna dostignuća. Jer, dok su Austrougarska, Italija i Vatikan, ulagali ogromne i nezamislive napore da Albancima stvore, alfabet, škole, kulturu i državu, dotle je Jovan Skerlić već izvršio svojevsnu kodifikaciju i grubu selekciju novije srpske književnosti. Nikada srpska politička elita nije na pravi način shvatala politički značaj svoje kulture, koju je nepravedno smatrala malom, provincijalnom i neretko zaostalom, ponašajući se prema svojim nacionalnim i kulturnim poslanicima kao prema svojevrsnim protivnicima u borbi za vlast, često omalovažavajući njihov rad i njihova duhovna dostignuća. Ako bi se uporedili sa svojim susedima, u ovom slučaju s Albancima, shvatili bi da među njima nije bilo ni Vuka ni Njegoša i da su književna dela, poput Gorskog vijenca i Luče mikrokozme napisana na srpskom jeziku, bila deo ogromne nacionalne revolucije koja je pobuđivala i podrivala osnove tadašnje konzervativne i imperijalne Evrope.

Tek s ovim radom, Teodore Toleve, srpski čitalac se osvešćuje i shvata glavne razloge srpske nepopularnosti među velikim silama. Srbi su kulturna nacija, s razvijenim književnim jezikom, nacionalnom svešću i nacionalnim mitom, koje je potrebno, iz imperijalne perspektive Austrougarske i njenih duhovnih naslednica, svesti na poželjan prvobitni albanski nivo, kao što je Albance potrebno emancipovati i uzdići na nivo kojim bi u svakom pogledu mogli da pariraju Srbima. U tom „kulturnom” ratu ne biraju se sredstva i radi se sistematično na sprovođenju kulturcida, kako bi srpska nacionalna svest i nacionalna osećanja maksimalno otupela.

Takođe, rad Toleve u velikoj meri, rehabilituje i potvrđuje rezultate, kod nas u nauci smatra se prevaziđenog i delimično zaboravljenog političara, lekara i diplomate Vladana Đorđevića koji je knjigu Arnauti i velike sile napisao za potrebe konferencije ambasadora u Londonu, 28. januara 1913. godine. Njemu se oštro suprostavio tadašnji vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović raspravom Srbija i Albanija gde je, pobijajući u narodu „ozloglašenog” i „nazadnog” i duboko „kompromitovanog” dr Vladana, u velikoj meri povlađivao interesima tadašnje antisrpske politike susedne Monarhije. Zbog čega danas nije teško doneti, vrlo eksplicitan, zaključak da su tadašnji srpski socijalisti, kao i njihovi kasniji komunistički naslednici, u neku ruku, činili svojevrsnu „petu kolonu” u redovima srpske državne i nacionalne, a pre svega kulturno–političke inteligencije.

Tucović je tako, slobodno se može reći, bio ideološka preteča današnje „Druge Srbije”, koja kritikujući srpski nacionalizam i buržoaziju, nalazi opravdanje za gotovo sve antisrpski raspoložen elemente u okruženju, pripisujući Srbiji i Srbima krivicu za kolonijalizam, hegemonizam i navodnu genocidnost i podržavajući svaku politiku suprotnu interesima srpske države i naroda. Tucović međutim, koji na više mesta napada dr Vladana, u jednome se s njime slaže; da su Albanci narod na izuzetno niskom kulturnom i civilizacijskom nivou; narod bez ijedne svoje zbirke narodnih pesama i umotvorina, potpuno divlje, primitivno balkansko pleme. Iako Tucović pravilno uočava da je sudbina Albanije povezana sa sudbinom Jadranskog mora, gde su vekovima unazad prolazili brojni trgovački putevi, noseći pored materijalnih dobara, prirodno, i kulturna dobra, ipak nas ostavlja neobaveštenim pred činjenicom da svi ti brojni kulturni uticaji brojnih naroda; poput starih Helena, Vizantinaca, Venecijanaca, pa čak i Srba nisu nimalo uticali na formiranje albanske nacionalne osobenosti.

Albanci su, pored svega toga, bili i ostali izolovan, konzervativan, etnos, izrazito necivilizovan i nedržavotvoran kome su drugi, uz velike teškoće, morali da stvaraju i kreiraju državu i naciju, o čemu inače svedoči naučni rad Teodore Toleve. Da bi se ovi izuzetno oštri zaključci mogli valjano argumenovati i opravdati, potrebno je prethodno spoznati sâm karakter austrougarskog imperijalizma, usaglašenog s radom jezuita, o čemu nam Teodora Toleva daje podrobna obaveštenja u svojoj studiji.

Za razliku od Tucovića, danas to jasnije sagledavamo, albansko pitanje je mnogo bolje definisao Vladan Đorđević, koji je stvaranje albanske države video kao novo Istočno potpitanje, u čijim okvirima se i danas nalazi kosovski problem, a čije je uzroke i genezu doktorska disertacija Teodore Toleve dodatno razotkrila i objasnila.

Iz izveštaja austrougarskih diplomata, objavljenih u doktorskoj disertaciji Teodore Toleve, jasno se otkriva politička namera bečke diplomatije za civilizatorskom i emancipatorskom ulogom u okviru kulturtregerskog germanskog Dranga nach Osten, ne samo prema Albancima, nego i u odnosu na druge, slične etničke grupe, koje egzistiraju u okviru islamskog Otomanskog carstva. U čemu se jasno vidi sasvim nov i moderan politički pristup bečke diplomatije u kolonijalnoj podeli sveta, koji u to vreme još uvek nije dominirao u međunarodnim odnosima, ali koji je, u međuvremenu, znatno evoluirao i koji bismo, danas, mogli okarakterisati kao neokolonijalni. U tom odnosu zemlja kolonizator ne vlada nad određenom teritorijom i narodom grubom vojnom silom koliko kulturnim i ekonomskim uticajem. Ona je je majka, koja vaspitava svoju zaostalu decu, i koja štiti interese njihove maloumne, korumpirane političke elite pred međunarodnom zajednicom.

Moć imperije – kolonizatora, u neokolonijalizmu, ili moć – mekog uticaja, ogleda se u nevidljivom i neuhvatljivom uticaju zemlje kolonizatora. On deluje kroz kulturu, političke stranke, strane firme i fondacije, uz pomoć mnoštva malih i naizgled nezavisnih faktora koji vešto i koordinisano rade na eksploataciji i porobljavanju određene teritorije i nacije, uz pomoć društvenih elita, koje misle da rade u sopstvenom interesu, a u stvari, deo su velikog sistema manipulacije. Svakako, takav sistem političke manipulacije, eksperimentalno proveren na Balkanu krajem 19. i početkom 20. veka, dao je dobre rezultate, ali nije bio podesan u vreme dominacije kolonijalnih imperija, nego tek s njihovim rušenjem, nakon Prvog i Drugog svetskog rata, da bi tek posle toga, bio stvoren današnji međunarodni politički poredak, po meri i standardima neokolonijalizma, ili imperija mekog uticaja, čiji je pionir bila Austrougarska.

U današnjem svetu, podeljenom na mnoštvo naizgled nezavisnih država, u kojima se živi veoma loše i gde se vladajuće grupacije međusobno bore za prevlast, omogućava se nevidljivom faktoru da dejstvuje na najjeftiniji i najefikasniji način. Nevidljiva imperija tada postaje koordinator, organizator i realizator čitavog niza programa, koji izvode naizgled „nezavisne” grupe, udruženja i pojedinci, dok je čitavo njihovo delovanje plod vešto osmišljenog i dobro organizovanog plana. Sila duhovne i političke manipulacije, pokazala se jačom i efikasnijom od grube fizičke sile.

Ovom prilikom važno je istaći činjenicu da je svet nakon Berlinskog kongresa 1878. ušao u eru velike kolonijalne ekspanzije, kao i konfrotacije među velikim, imperijalnim silama, ali takođe, da je tu epohu pratio i značajan porast nacionalizma, koji se, opet u balkanskom slučaju, u velikoj meri, više nesvesno nego svesno, stavlja u službu interesa velikih imperijalnih sila.

Memoar barona Cvidineka, o potrebi stvaranja albanske nacije kako bi se zaustavilo širenje Srbije i Crne Gore na Balkanu i pristup Rusije toplim morima, pročitan na tajnom savetovanju u Beču 1896. godine, govori u prilog tome. Memoar je napisan u jeku Kritskog ustanka koji je pretio novim otvaranjem istočnog pitanja, za koji u tom trenutku nisu bile zainteresovane ni Austrougarska ni Rusija, ali je primorao Austrougarsku da započne opsežne pripreme na formiranju albanske nacije, o čemu se u tom trenutku veoma malo znalo, tako da je Austrougarska odluka, na konferenciji ambasadora u Londonu 1913. godine, koju su podržale Nemačka, Italija i Britanija, o stvaranju autonomne albanske kneževine u velikoj meri iznenadile; kako pojedine predstavnike velikih sila (Rusiju i Francusku), tako i balkanske države. U stvari, Austrougarska je imala vrlo kratak rok, od svega petnaestak godina, da formira Albance kao nezavisnu naciju i da na taj način preseče Srbiji izlaz na Jadransko more, o čemu svedoči ova doktorska disertacija.