Kako je hrabri Raka preneo ruku svetitelja u cetinjski manastir?

PRIČA IZ „AZBUČNIKA“

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Ruka Jovana Krstitelja, jedna od najvećih hrišćanskih relikvija, koju čuva Srpska pravslavna crkva, nalazi se u cetinjskom manastiru, ali put do ove svetinje, kroz vekove preko Jordana, Carigrada, Malte, Grčke i Rusije, Sremskih Karlovca i Beograda,  dvadesetih godina prošlog veka, dugo je bio pod velom tajne.

U više novinskih i istorijskih  tekstova, kao i u knjizi potpisnika ovog teksta “Svetlosti pravoslavlja“, opisano je putošestvije ove svetinje do Cetinja. Kada je kralj Petar Drugi Karađorđević, posle bekstva iz zemlje i kairske odiseje, u jesen 1941. godine stigao u London, prvo što ga je majka, kraljica Marija, upitala bilo je šta je s velikom svetinjom, rukom Svetog Jovana Krstitelja, koja je posle ruske nacionalne katastrofe 1917. godine data na čuvanje i u nadležnost njenom mužu kralju Aleksandru.

Tomislav Karađorđević je o tome ostavio sledeće  svedočanstvo:

– Posle stradanja carske porodice Romanov, desna ruka Svetog Jovana Preteče našla se kod imperatorke Marije Fjodorovne, supruge imperatora Aleksandra Trećeg i majke poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Ona je 1919. nekako uspela da izađe iz nove sovjetske države i da preko Krima stigne do Londona, odakle će se uputiti ka stalnom i sigurnom utočištu u Danskoj. Kad je bila na sigurnom, u dogovoru sa mitropolitom Antonijem Hrapavickim, odlučila je da se ova svetinja preda kraljevskoj kući Karađorđevića. Ruku svetog Jovana u Beograd je, krajem dvadesetih godina prošlog veka, doneo Bagration Timuras, njen štićenik, i lično je predao mom ocu. Kad je mama čula da kovčeg u kome je bila relikvija nije ponet, bila je vrlo tužna i zabrinuta. Plašila se da zbog izgubljene ruke na našu porodicu ne padne teško prokletstvo.

Prema istraživanjima novinara „Novosti“ Ivana Miladinovića, u znak zahvalnosti, kralj Aleksandar je Timurasu ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Prvih godina ruka je bila u hramu starog dvora, odakle je, po završetku crkve na Dedinju, preneta i tamo čuvana u riznici, a za vreme svakog praznika iznošena je u kraljevsku kapelu.

Kad su 1941. godine Vlada i kralj Petar počeli da se povlače pred najezdom nemačke armije, ruka svetog Jovana poneta je iz Beograda i sakrivena, zajedno sa još nekim dragocenostima, u manastir Ostrog. Zašto je kralj Petar nije poneo i dalje, nikada nije zvanično objašnjeno.

Ruku koja je nekada u Jordanu krstila i samog Isusa Hrista, prvi hrišćani su poštovali kao veliku svetinju. Apostol i jevanđelist Luka, zatekao se u samarićanskom gradu Sevastiju, gde je bilo sahranjeno obezglavljeno telo svetog Jovana Preteče.  Kako Sevastijci nisu hteli da se rastanu sa moštima velikog  svetitelja, Svetom Luki su, odvojivši je od moštiju, ipak dali naročito poštovanu desnu ruku. Kada su Arapi ovladali Antiohijom, ruka je krišom preneta u Carigrad.  Tu je bila do 1484. godine, kad su je, zbog bezbednosti, vitezovi Jovanovog reda sa Rodosa preneli na Maltu.

Kad je Napoleon zauzeo Maltu, jedini u celini sačuvani deo moštiju Svetog Jovana Krstitelja (ruka sa tri delića časne glave), 1798. godine dospeće u Rusiju, kao sveta relikvija maltežanskog reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Za ovo dobročinstvo ruski imperator Pavle Petrovič Romanov dobija zvanje velikog magistra Jovanovog reda.

Svečana ceremonija predaje relikvija bila je održana u dvorskoj crkvi Gačinskog dvorca – omiljenoj vangradskoj rezidenciji. Ruski Sinod je proglasio i poseban praznik povodom prenošenja relikvija sa maltežanskog ostrva u Gačinu. Taj dan obeležavao se 12. oktobra po starom kalendaru.

Po završetku Drugog svetskog rata,  prema  zapisima Ivana Miladinovića, jedan od kaluđera iz manastira Ostrog ispričao je novim komunističkim vlastima šta se nalazi u njihovim kelijama. U najstrožoj tajnosti kovčežić s rukom Jovana Krstitelja prebačen je u Cetinjski muzej. Tek 1968. godine jedan od policajaca koji je učestvovao u toj akciji, nošen grižom savesti, obavestio je igumana Marka, starešinu manastira, o tome gde se nalaze relikvije.

A onda na scenu stupa jedan drugi  veliki, hrabar i častan  čovek ,  dokazani čuvar nardonog blaga – Stanislav Raka Vujošević. On je u to vreme bio direktor Narodnog muzeja na Cetinju. Tajnim dogovorom između direktora muzeja Raka  Vujoševića i Mitropolije, mimo znanja političara, manastiru na Cetinju bile su predate neke neimenovane “crkvene stvari” koje  „navodno“ nisu bile  bitne za muzej.  Vraćanjem poemnute svetinje SPC i njenoj Mitropoliji direktor  Raka Vujošević je rizokovao čak i život , ili dugogodišnju robiju. Bilo je to u vreme Brozove vladavine kada se takva „pomoć“ SPC tretirala kao izdaja i  težak zločin. Uveren da čini  pravu stvar direktor Raka Vujošević sastavio i pravno valjanu ispravu o pomenutim „crkvenim stvarima“ na osonovu koje danas više nema nikakvog spora oko vlasništva nad ovom svetinjom.

Koje su to “crkvene stvari” saznalo se 24. oktobra 1994. godine, na Arhijerejskom saboru Srpske patrijaršije.  Nemamo  podataka da li su se SPC i njena Mitropolija odužili hrabrom i časnom direktoru Raki Vujoševiću?

U cetinjskom manastiru čuvaju se tri hrišćanske svetinje i to, Filermosa, čestica Svetog krsta i desna ruka Jovana Krstitelja, koje danas crnogorska država pokušava da svojata kao soje vlasništvo, ali protojerej-stavrofor Velibor Džomić, kaže da su svetinje isključivo vlasništvo Mitropolije crnogorko-primorske Srpske pravoslavne crkve. On naglašava da „uporno izbjegava da se kaže da su to crkvene svetinje”, a na pitanje da li iko ima papire kojim bi mogao da dokaže vlasništvo, Džomić ističe da Mitropolija nije daleko od toga da i to pitanje otvori na sudu. Ipak, on ukazuje da u duhovnom, kulturološkom i društvenom smislu tim svetinjama može da pristupi svako i da se, u tom pogledu, Crna Gora ne može ignorisati.