Kako sam preživela pakao korone

Gordana Janićijević urednica emisije „Srpski svijet“ na Nacionalnoj televiziji In4S  preživela je pakao korna virusa, s kojim se borila skoro mesec dana, a nekoliko dana je bila, kako kaže, „međʼ’javom i međʼ snom“. Evo njene ispovesti:

Piše: Gordana Janićijević

Prve simptome, temperaturu 37,8 stepeni dobila sam 14. marta, tačno dve nedelje po primanju prve vakcine – Sputnjik V. Ceo dan sam slušala kako je legendarni bubnjar Dragoljub Đuričić umro zato što je nedelju dana imao temperaturu i lečio se sam kod kuće. To je na mene delovalo zastrašujuće. Tim pre jer živim sama, a pluća mi i nisu baš organ kojim mogu da se pohvalim, s obzirom na silne pušačke godine i malo genetike.

Rečju, počela sam odmah da pijem hemomicin od 500 mg. Ispostaviće se da je to bilo slabo. Dakle, drugi dan, ponedeljak. Opšta slabost, ista temperatura. Preko veze, uspevam da pronađem privatnu laboratoriju. Oko 15.00 dolazi laborant, uzima krv za sve neophodne analize i Pi-si-ar. Nema tu šta da se čeka. Oko 20.00 stiže rezultat. Pozitivan. CPR povišen, d-dimer – ne tako strašan. Negde oko ponoći, dune mi da pozovem kovid-ambulantu u Čarlija Čaplina i pitam ima li gužve. Tako i uradim. I, sada na scenu stupa neko „odozgo“. Medicinska sestra u kovid-ambulanti, nikad čula ni videla, kaže mi, ničim izazvana:

„Dođite. Imam pravo da uvedem dvoje ljudi tokom smene“.

I bi tako. Gunđali su oni koji su čekali, ali šta ja sada tu mogu. Imala sam već laboratoriju, pa me je doktorka uputila na rentgen pluća. Obostrana, početna faza upale pluća. Rekla mi je da nastavim sa hemomicinom, a ako mi bude lošije, da ponovo dođem. Utorak, treći dan, malaksala, ne jedem već dva dana, pijem čajeve, tečnost. Dolazi noć. Strašna. Temperatura – 39,5. Nikako da svane… Četvrtak preko dana – pada na standardnih 37,8. Po podne, dolazi do vrata moja sestra, lekar u Gradskoj. Donela mi je jači antibiotik i, kada me je videla, a imajući u vidu moje hronične bolesti, reče da je Gradska od tog popodneva ponovo u kovid sistemu i da ujutro bespogovorno moram u bolnicu.

I tu počinje moj potpuni haos. Temperatura počinje da raste. Opet – 39,5. Celu noć kvasim čarepe alkoholom i vodom. Za četrdesetak minuta čarape su bivale potpuno suve. Tako do jutra, kada sam se „ohladila“. Temperatura pada ispod 36 stepeni i znoj počinje da lipti. Ranije sam se dogovorila sa mojim drugarom Markom koji radi u Hitnoj da ga, čim mi sestra potvrdi da je obezbedila mesto, pošalje kola za prevoz.

Dok sam sve to čekala, a vreme nikad sporije nije prolazilo, znoj liptio, bilo mi je hladno, počela sam da se tresem, postalo mi je svejedno da li išla u Gradsku ili u Nišku Banju, gde su tog jutra vozili obolele iz Beograda. Samo mi je bilo važno da dođem do tog nekakvog kreveta u bolnici. Bilo gde. A onda su se ipak sve kockice- složile. Za pola sata bila sam u sobi 13 na Neurologiji u normalnim okolnostima, a u jednom od kovid-odeljenja u KBC Zvezdara sa srednje teškom kliničkom slikom.

U bolnici

Jedva sam imala snage da dam podatke doktorki za anamnezu. Nisam imala snage ni da se presvučem. Zagrlila sam jastuk, zauzela fetus pozu i bila u nekom polubunilu. Uzimali su mi krv, namestili braunilu, menjali silne boce antibiotika, infuzija sa raznim dodacima i, kasnije ću saznati, blagorodne tzv. biološke injekcije Actemra jer sam bila potpuno dehidrirala, iscrpljena pošo sam skoro mesec dana pred razboljevanje imala čak po šest emisija nedeljno jer sam menjala kolegu koji je takođe imao koronu. Sve u svemu – petak i subotu, 19. i 20. mart sam bila „međʼ’javom i međʼ snom.

Odlazak do kupatila bio je ravan avanturi, sa sve pridržavanjem da ne padnem. Strašno. Vrtoglavica i malaksalost. Sve vreme sam imala masku sa kiseonikom. Nesvikla na tu vrstu ograničenja, plašila sam se da se ne ugušim. Zato noću nisam ni trenula. Spavala sam tokom dana. Vrata su bila otvorena. U noćnoj tišini, razaznavala sam različite zvukove.

Sve vreme su mi se motale po glavi pesme Đorđa Balaševića. „Otpevala“ sam za dve – tri noći sigurno jedan ceo njegov koncert. A „D-mol“ sam „razvalila“ na ko zna koliko biseva. „Mrzela sam januar“ i prepoznavala svoju „dušu Slovensku“… Počela sam da analiziram ponašanje nekih ljudi koji su me povređivali u poslednje vreme. I odustala. I bez njih mi je bilo dovoljno loše. Nisam znala šta da radim sa mislima koje su se rojile kʼo lude. Nikako da ih stavim pod nekakvu kontrolu…Strašno…

Sestre

Na nas tridesetak pacijenatana sa srednjom kliničkom slikom, a to podrazumeva uglavnom temperaturu i početnu upalu oba plućna krila i nešto manje sa lakšom, asimptomatskom slikom, na odeljenju Neurologije (u mirnodopskim uslovima) u KBC Zvezdara u osmočasovnim smenama je raspoređeno po četiri sestre i glavna. Naravno, preko dana je nekoliko lekara. Noću – dežurni. Kada sam došla sebi, počela sam da „čačkam“ i saznala da je oko stotinak lekara i sestara iz Gradske raspoređeno u Batajnicu i isto toliko na razne punktove za vakcinaciju. Te sestre su heroji!

Dakle, nas tridesetak na odeljenju, njih četiri. Na svaka 3-4 sata mere saturaciju (opskrbljenost ćelija kiseonikom) i temperaturu beskontaktnim (pokvarenim toplomerom, pa sam ja više puta imala 34,6 stepeni). Potom, svako od nas prima različite lekove i razne dodatke kroz infuziju. Od kada sam postala svesna, dnevno sam primala između 4 i 7 (u početku) raznih bočica. Neka je prosek – tri, a nije manji. Za to one treba da dođu samo kod jednog pacijenta šest puta, i plus što svrate da provere da li je sve u redu. Potom, dijabetičarima se dodatno proverava šećer dva puta dnevno, pa plus vađenje krivi za razne analize… I najsurovije: one dovlače boce od 50 litara kiseonika, staru bocu teškim francuskim ključem odšrafe, jedva, i suprotnim putem, zašrafe novu. Svaki put kada su to radile, istinski mi je bilo muka. Presvlačile su nepokretne pacijente, hranile ih, I sve vreme su bile ljubazne. Sa mnom su muku mučile zbog dubokih i krhkih vena, ali i tada su upotrebljavale izraze tipa „dušo“, „mila“, hrabrile, bodrile…Mlade, ljubazne, drage…

Lekari

Trenutno leče po protokolu 11, šta god da to značilo. Svakog dana vizita u kojoj je po nekoliko lekara. Po potrebi dolaze tokom cele smene, proveravaju, konsultuju se međusobno, ali i sa pacijentom što uliva poverenje. Otkrovenje, lekar za podizanje morala je dr Radovanović, u mirnodopskim uslovima – ginekolog. Pola sata uzimanja anamneze od novopridošle pacijentkinje, bio je pravi mali performans, kojim je uspeo čak i pacijentkinju sa temperaturom da nasmeje. I to je ona priča da se i duhom pobeđuje virus.

Organizacija

Oko šest se mere saturacija i temperatura. Oko sedam se dele lekovi Doručak je u osam. Posle toga sledi terapija u vidu silnih infuzija. Ume to da potraje i preko dva, dva ipo sata. Moraš da miruješ, imaš sve vreme masku. Sa maskom spavaš. Jedino je skidaš kada jedeš i dok ideš u toalet. A maska baš i nije kao u filmovima. Od neke gumo-plastike je, rogobatna je, ne prijanja baš na lice. Ne možeš da razgovaraš ako je imaš na licu (bar ja nisam mogla). I topla preporuka: treba imati alkoholne maramice za dezinfekciju maske. Oko deset se ponovo mere saturacija i temperatura. U 12.30 je ručak. Po podne – opet infuzija i razni dodaci. Pa opet saturacija i temperatura, oko 18.00 večera, oko 22.00 lekovi, infuzija, ako je potrebna, oko ponoći obilazak i to vam je kompletan dan

Terapija

Ja sam, zbog opšteg, strašnog stanja, u startu dobila neku famoznu injekciju Actemra. Potom se prešlo na dva antibiotika (konjska, očito) – Longacef i Levoksu, kao i kortikosteroid Deksametazon. Naravno, svi strepe od trombova, pa sve vreme dobijate injekcije Praxiparin koje, ukoliko ih primate u stomak, peku odvratno. Rešenje je – ruka. A da bi jadan želudac sve to mogao da podnese, ujutro se pije nolpaza, kako bi obložila zid želuca. Uz obavezne probiotike i ujutro i uveče. Slede vitamini u infuziji i uveče D3. Naravno, svoju redovnu terapiju morate da ponesete od kuće, jer u bolnici dobijate samo lekove protiv kovida. I – ne zaboravite probiotike. Nemaju ih, a neopodni su.

Šta poneti?

Ja sam, priznajem, kukavički, još u novembru, za „ne daj Bože“, spakovala neseser sa kompletnom terapijom, sredstvima za higijenu, majicama, donjim delovima pidžama. Međutim, sa sadašnjim znanjem, opet, da ne prizivam i „zlu ne trebalo“, imam iskustvenu dopunu spiska. Prvo i najvažnije: ako imate temperaturu, ponesite svoj toplomer od kuće. Uzgred, tek ako temperatura pređe 37,5 dobijate paracetamol. Ponesite litar alkohola i 200 gr. vate, jer može da vam se desi da nemate toplu vodu (kao meni) i to vam je jedino sredstvo za kakvu-takvu higijenu, pogotovo ukoliko imate temperaturu i enormno se znojite. No, alkohol je bitan i za razne obloge. Ponesite male majice, velike, veš, alkoholne maramice, hepatrombin –gel, ukoliko, kao ja, imate problem sa venama i hematomima, obične hirurške maske jer morate da ih imate gde god da vas vode na snimanje, ali i prilikom vizita. Podrazumevaju se: voda, neki sokić, voće, ubrus, vlažne maramice… Naravno, damama – topla preporuka za šampon za suvo pranje kose.