Na stepenicama rodne kuće u Crkvenoj Vodici

Crkvena Vodica, ako niste znali, nalizi se na samo dva kilometra od Obilića na Kosovu i Metohijui.

Pričaću o rodnom selu moje ujčevine, o najlepšem selu u kome sam sačinio prve korake svog života. Kao dete čiji je otac preminuo 93. godine sa mojih 5 meseci života, a u vreme najveće krize utočište smo našli kao i većina tada ljudi u rodnom selu.

U selima je tada život bio lakši. Kako su godine odmicale većinu vremena sam provodio upravo u Crkvenoj Vodici dok me je baba čuvala, a majka radila u Mitrovici.

Danas sam po prvi put obišao svoju rodnu kuću nakon završetka rata 99. todine. U očima dečaka sve mi je izgledalo veliko i kao da se sada najedanput sve umanjilo za nekoliko puta. Pri prilasku jedinoj kući u tom delu sela shvatio sam da je to kuća komšije Džafera, kako ga ja pamtim i gde smo neretko odlazili na filiju i čaj od koga se meni često vrtelo u glavi. Kada su me mlađe komšije ugledale, po mom predstavljanju shvatili su ko sam i pokazali mi kroz šumarak i šiblje put do kuće.

Nadahnut emocijama kretao sam se kao vojnik preko fronta da što pre nađem kuću ili barem česmu koja bi mi bila orjentir gde se nalazim. Pri pronalasku ruševine od najlepše kuće na svetu seo sam na stepenice ispred kuće, koje su sluižile za sva porodična okupljanja i grickanje crnih semenki, a često su služile i kao porodično mesto za slikanje prilikom svih naših rođendana i slavlja.

Sedeći na njima i gledajući u obraslo dvorište korovom, setio sam se svih trenutaka odrastanja u tom mestu. Gledao sam u deo gde sam krišom uzimao zelene jagode dok su me jurili po dvorištu da to ne jedem. Često je znao stomak zbog toga da mi nagrabusi, a onda se iznad kuće uzimalo prezrelo zelje kako bi mi se skuvao čaj da ublaži stomačne tegobe.

Navirala su sećanja i na kokoške koje je baba čuvala, a ja po ceo dan tražio jaja po drvorištu. Svaka od njih je imala svoje ime dobijeno po likovima iz tadašnje kultne serije „Kasandra“.

Dok sam tako sedeo na stepenicama kao da u daljini čujem glas majke koja dolazi vikendom sa posla iz Mitrovice i doziva me dok me u tom trenutku pas Lilka vuče za nogavicu da joj pritrčimo u susret i zagrljaj, a mene i Liliku su uvek čekale karamele i negro bombone koje smo zajedno obožavali.

Razbudila me je u jednom trenutku doza prezira jer mi je neko srušio dom, ali sam se odmah vratio u pomirljivu realnost da se to mnogima na Kosovu desilo i da se sa time mora živeti.

Danas u Crkvenoj Vodici živi 65oro Srba koji su nakon rata pretpeli mnoge strahote kako bi opstali na svom ognjištu.

Nadam se da ćemo jednog dana smoći snage da uredimo naše imanje i da se barem još jednom okupimo na stepenicima i odradimo jedan familijarni „fotoshooting“.

Napisao: Aleksandar Aco Arsenijević (preuzeto sa Fejsbuka)