Na današnji dan, 10. maja 1594. po naređenju Kodže Sinan paše, turskog osvajača, na beogradskom brdu Vračar spaljene su mošti Svetog Save, najvećeg srpskog svetitelja, osnivača i utemeljivača Srpske pravoslavne crkve.
Bio je to nezapamćen zločin, pokušaj zatiranja srspkog nacionalnog identiteta i puruka Srbima šta ih čeka ukoliko se budu siprotstavljali osmanlijskom carstvu, a tih dana Srbi su dizali bune u Banatu i Hercegovini.
Mošti Svetog Save donete su iz Manastira Mileševa, gde su se nalazile više od tri i po veka i spaljene otrpilike na mestu gde se danas nalazi velelepni pravoslavni hram, jedan od većih u svetu, ali ima i mišljenja da je svetitelj spaljen na današnjem Tašmajdanu, koji se nekada zvao Mali Vračar. Mada ima malo pisanih tragova i oni su sasvim šturi, mošti Svetog Save na Vračar su donete u pozlaćenom kovčegu, spaljene, a pepeo je navodno, razvejan niz vetar. Ipak, sačuvan je deo ruke svetitelja, koji se i danas čuva u manastiriu Mileševa i jedan prst, koga čuvaju kao svoju relikviju u bugarskom manastiru u Trnovu. Spaljivanjem moštiju Svetog Save srpski narod pretrpeo najveći duševni bol za vreme robovanja pod Turcima i jedan od najvećih u srpskoj istoriji.
BEZDUŠNI SERDAR: Kodža Sinan-paša
Zloglasni Kodža Sinan-paša spalio je do temelja tada i više srpskih manastira, među njima i Svetih Arhangela, zadužbinu cara Dušana. Mislio je da će fizičkim uništavanjem najvećih srpskih svetinja umiriti nepokorne Srbe. Da bi ironija bila potpuna, Sinan-paša je rodom bio iz okoline Prizrena, Topoljana, oblast Ljuma koja zahvata deo Srbije i Albanije. Postao je janičar, a postoje osnovane pretpostavke da je poreklom bio – Srbin.
Čuveni putopisac Evlija Čelebija piše da je Sinan-paša bio Arbanas, rođen je u selu Topoljani u Ljumi, u debarskom kraju. Čelebija opisuje njegovu ulogu kao vojskovođe i opisujec njegova osvajanja i namesništva u Tunisu, Siriji i Egiptu i konačno osvajanje Jemena. On je, prema pisanju Čelebije 1593. razrušio Zemun, u vreme Banatskog ustanka, tu zimu je proveo u Beogradu, pa se veruje da su upravo tada spaljene mošti Svetog Save.
Iako je uvećao Osmanlijsko carstvo o njemu turski istoričari nisu govorili pohvalno, jer je svuda samo žario i palio.
„Kud god je prolazio, ostavljao je za sobom glad i pustoš,“, piše turski istoričar Pečevi.
Ne bez razloga dobio je i nadimak besdušni serdar. Zamera mu se i što je davao povlastice Arbanasima na štetu Turaka.
Ipak, najpotpuniju priču o Sinanu-paši, dao je Ivan Jastrebov, ruski diplomata, istoričar, etnograf i arheolog. On je radio kao konzul u Skadru, Prizrenu, Janjini i Solunu. U Prizrenu je službovao u periodu 1870-1876. i 1879-1886. godine. Svojom diplomatskom aktivnošću štitio je Srbe na Kosovu i Metohiji, nastojeći da spreči njihovo iseljavanje i desrbizaciju. Jastrebov takođe tvrdi da je Sinan-paša bio srpskog porekla iz Topoljana u kojima je izdejstvovao ferman sultana Murata Trećeg (1574 – 1595) iz 1585. zlatom ispisan. U vreme službovanja Jastrebova u selu Topoljane ferman, kojim su meštani bili oslobođeni plaćanja dažbina od ovaca i svih poreza na zemlju.
Vratislav (Wratislavi Reise) o Sinan paši piše da je on nekada bio u Albaniji čuvar svinja, kao i njegov sinovac Ferhad-paša. Poturčen je kada je imao 12. godina i odveden u Carigrad gde je bio određen za službu na dvoru. Dobio je najbolje obrazovanje svoga vremena. Turski istoričar Naima kaže da je Sinan paša bio Arnautin. Razlog je taj što su i u doba Jastrebova Turci u Carigradu nazivali Arnautinom svakog stanovnika prizrenske oblasti pa bio on i pravi Srbin jer se za staru Srbiju zna pod imenom Arnautluk.
Za vreme sultana Sulejmana, Sinan je bio dvorski činovnik u svojstvu kapel-majstora, zatim je bio načelnik provincije: Malatij, Kostomuni, Guzi i Tripoli, potom beglerbeg oblasti: Egipta, Alepa i Erzeruma. Muslimanske 977. g. ovladavši Jemenom, vratio se u Carigrad i imenovan je za serdara (načelnika) flote sa zvanjem vezira. Sultan Selim ga je poslao 1569. u Jemen kao kneza (vicekralja) Egipta protiv Mutahira, jemenskog šerifa, koji je sa Arapima napao Murat-pašu, jemenskog beglerbega, i zaklao pašu i sve Turke u Jemenu.
Ivan Jastrebov
Godine 1573. g. osvojio je Tunis s okruzima. 1579. imenovan je za sadrzama umesto Mehmed-paše Sokolovića. Umro je 3. aprila 1596. u 90. godini života. Nad telom su čitane molitve u džamiji Aja Sofija u Carigradu, i sahranjeno je u turbe pored rešetkastih vrata. Na grobu nije bilo nikakvih natpisa, ali u tom turbetu, između mnogih drugih grobova, stražar je rado pokazivao grob Sinan-paše sadrazma. Pet puta je bio sadrazam.
Ferman o kome piše Ivan Jastrebov, dokazuje da je Sinan-paša bio spahija sela svoga rodnog kraja i da su svi žitelji bili pravoslavni hrišani 1585. godine. Turci su i u doba Jastrebova pravoslavne zvali rajom, a katolike latinima. Tadašnji zemljaci Sinan-paše su još sačuvali svoj srpski jezik. Hrišćana pravoslavnih Arnauta nije bilo. S promenom vere usvajali su i arnautski jezik. Tada je još u Ljumi vladao srpski jezik. Topoljanski Sinan-paša važio je za srpskog pastira mada ga turski životopisci nazivaju Arnautinom, za razliku od stranih koji su ga nazivali Srbinom, i uprkos tome što je u to vreme na sultanovom dvoru srpski jezik bio u upotrebi.
Gotovo svi veziri su bili Srbi, među njima i Sinan-paša, kao i Mehmed-paša Sokolović iz sela Sokolovići u Bosni. Kodža Sinan-paša je kupio sela rodnoga kraja, kada se tokom službe već obogatio, raznim nedozvoljenim načinima, kako svedoče istoričari. Hamer ga naziva agom, tj. pomoćnikom 1561. g. Titulu age su imali samo posednici. Sinan je poticao iz vlastelinske plemenite srpske porodice i tu je vladao na osnovu rodovskog prava. Njegovi seljaci nisu ostali nezahvalni pa su se poturčili.
Naslovna fotografija: Slika Stevana Aleksića iz 1912. godine „Spaljivanje mošti Svetog Save“
