Nekrolog mati Atanasiji
Poštovani čitaoci,
Plemenita duša matuške Atanasije (Rašić) 3. avgusta 2020. godine (21. jula po julijanskom kalendaru) je napustila telo i osećam dužnost ne samo kao dugogodišnji poznanik, poštovalac i prijatelj, nego i kao glavni urednik „Sabornika“, napisati nekoliko reči o matuški.
„Sabornik srbsko-ruski“ je nastao kao ovaploćenje upravo njene ideje. Pre 4 – 5 godine iznenadila me je pitanjem – a zašto ti brate Ranko ne bi imao svoj sajt, srbsko-ruski sajt, koji bi uređivao? I nije ostala na pitanju, nego je, pošto sam dobio blagoslov od duhovnika za uređivanje sajta, zamolila dobrog brata Gruju da uradi kostur sajta, zajedno smo radili na izgledu i rubrikama. Tako da nije preterivanje reći da za postojanje „Sabornika“ matuška Atanasija ima više zasluga od glavnog urednika. Zbog toga u ime svih čitalaca Sabornika izražavam iskreno saučešće zbog velikog gubitka bratiji i sestrinstvu manastira Rukumija i svim bliskim ljudima drage nam matuške, Carstvo joj Nebesko…
Kako na dan upokojenja napisati nešto smisleno o nekome ko Vam je ne samo duhovno blizak i drag, nego vam je i mnogo pomogao u životu? Znajući da mati nije volela lične utiske, pokušao sam da sa neke distance, kao posmatrač sa strane, napišem nekoliko reči o njoj na sajtu za čiji je nastanak praktično ona zaslužna. Teško je povezati misli, za skoro dva sata nisam uspeo napisati ni tri rečenice, zato se vraćam ličnim utiscima…
Kada se nešto desi, čovek posle žali što u nekom trenutku nije uradio nešto drugačije. Žalim što prilikom poslednje posete manastiru Rukumiji, na praznik ikone „Trojeručice“, ne viđeh matušku. Posle Liturgije čekao sam čitanje akatista „Trojeručici“ sa namerom da posle toga odem na kaficu kod matuške. Na žalost, posle čitanja akatista, matuške nije bilo u njenoj poznatoj kancelariji-kuhinji. Ostavio sam na stolu knjigu „Sveti ruski ratnici“ sa namerom da joj se javim narednih dana. Nisam se javio, prevladale su brige pred operaciju oka. Oprosti matuška…
Ljubav prema Rusiji, ruskom Pravoslavlju, bila je naša zajednička crta, zajednička tema. Maštala je da poseti svetinje zemlje koju je volela posebnom ljubavlju, ali je bila svesna da će zbog slabog zdravlja to ostati samo želja. Bar je dočekala da neke njene knjige izađu u Rusiji. Imao sam zadovoljstvo i čast da igumanu Danilovskog manastira u Moskvi, o. Germogenu, predam kuvar matuške Atanasije sa posvetom i da, kao uzdarje, predam matuški knjigu „Kuhinja baćuške Germogena“ sa posvetom autora.
Moji ruski prijatelji, glavni urednik Ruske Narodne Linije Anatolij Stepanov i njegov zamenik Pavel Tihomirov, na vest o upokojenju matuške odmah su pozvonili i pitali za neke podatke, dok ovo pišem, mislim da čitaoci Ruske Narodne Linije već čitaju nekrolog o matuški. Ni jedan njihov dolazak u Srbiju, a bilo ih je desetak, nije prošao bez posete Rukumiji…
Korice za moj diptih „Znameniti Rusi u srbskoj istoriji“ i „Znameniti Srbi u ruskoj istoriji“ koji je izašao u izdanju manastira Rukumija – uradila je matuška.
Izdavašto manastira Rukumija po blagoslovu oca Simeona i uz predani rad matuške Atanasije, svrstalo se među najznačajnije u okrilju SPC. Matuška je volela knjigu posebnom ljubavlju, mnoga izdanja ostaće upamćena ne samo po izuzetnom sadržaju, nego i po predivnim koricama. Nije se štedela kad je bio u pitanju rad nad knjigom.
Za mnoge tekstove koje napisah stigla je podrška od matuške, ali za jedno sam joj posebno zahvalan. Delikatno, više se izvinjavajući nego kritikujući, navodeći da se nada da zbog toga neće izgubiti prijatelja, ukazala mi je „da me previše ima“ u jednoj reportaži iz Belorusije. Apsolutno je bila u pravu, umesto skromnog palomnika, uživeo sam se u ulogu diplomate i državnika…
Oprosti matuška, Gospod tako uredi da ti ni na sahranu ne mogu doći zbog operacije oka, ali iskreno verujem da ćeš duhom biti kako sa svima onima koji sutra dođu na tvoj ispraćaj, tako i sa onima koji će se iskreno pomoliti za pokoj tvoje plemenite duše.
Carstvo Nebesko i vječnaja pamjat mati Atanasiji…
Tekst: Ranko Gojkovićč/Sabornik, Fotografije: Lična arhiva
