Od sarajevskog pakla do dalekog Perta

Moja sestra i ja ugnjezdile smo se u majčinom zagrljaju dok smo sedele u mračnom, plesnivom podrumu i slušale prodoran zvuk sirena za uzbunu, nakon čega je usledila strašna eksplozija dok je naš dom u Sarajevu bio pod opsadom.
To je jedna od mojih najranijih uspomena. Bio je april 1992. i imala sam samo pet godina.
Kad je izbio građanski rat u Bosni, nas tri smo se krile kod komšija u podrumu, dok je moj otac, koji je lekar, nastavio da radi u lokalnoj bolnici u koju su stalno pristizali ranjeni civili. Život kakav sam znala do tada bio je završen. U deliću sekunde naš stabilni i naizgled bezopasni svet se srušio.
Sedeli smo u tom podrumu danima – zatočeni, nemilosrdno bombardovani i bez garancija da ćemo se izvući živi. Rat u Bosni bio je najkrvaviji sukob u Evropi od Drugog svetskog rata, sa oko 100.000 poginulih ljudi i više od dva miliona raseljenih. Bio je to kompleksan, intenzivan i odvratan građanski rat u kojem je neobičan, etnički raznovrstan grad Sarajevo – poznat po svojim džamijama, sinagogama, katoličkim i pravoslavnim crkvama – ostao pod opsadom skoro četiri godine, bez struje, vode i hrane i sa istraumiranim stanovništvom.
Nekoliko meseci po izbijanju sukoba, moja majka je preuzela najveći rizik u životu, bežeći s nas dvoje dece u naručju, dok su okolo zviždali meci. Ukrcala se s nama u autobus koji je vozio za Beograd, glavni grad Srbije, gde smo potražili skrovište ostavljajući tatu koji nam se pridružio nešto kasnije.
Izašli smo iz Sarajeva, ali je tada i Srbija bila u previranju, a njena ekonomija grcala pod teškim sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sankcije su dovele do uspona profitera sa crnog tržišta, a moje roditelje sprečile da pronađu posao u Srbiji, uprkos kvalifikacijama i iskustvu.
Posle dve godine teške borbe da opstanemo, u trenutku sreće dobili smo zrak velike nade u obliku izbegličke vize za Australiju.
Sećam se dva detalja tog dana. Prvi kad je moj otac rekao da se selimo na kontinent na južnoj hemisferi, na kojem je toplo i čije ime počinje sa „A“.
„Afrika!“ – povikale smo sestra i ja u oduševljenju, misleći već na sve silne zebre koje ćemo moći da gajimo kao kućne ljubimce.
Drugi detalj je izraz olakšanja na licima mojih roditelja.

Sa mnogo optimizma, ponekim očekivanjem i bez imalo znanja engleskog jezika, spakovali smo dva mala kofera i uskočili u autobus za Mađarsku, pošto je avio saobraćaj sa Beogradom bio u prekidu. Tamo smo se ukrcali na naš prvi prekomorski let, čije je odredište bio Pert.
Moji roditelji koji su tada bili u kasnim tridesetim godinama života, ostavili su svoje familije i sve što su ikada znali, da bi počeli novi život u stranoj zemlji i bez dolara u džepu.
Horor rata ostao je u nama, ali isto tako nikada nećemo zaboraviti raširene ruke koje su nam poželele dobrodošlicu u Australiji – ljudi koji su radili kao podrška izbeglicama i koji su se zdušno trudili da nam obezbede krov nad glavom, hranu i odeću. Bio je to neuporediv primer darežljivosti i humanog ljudskog duha, kakve do tada nismo doživeli.
Imala sam sedam godina kad smo se 1994. doselili ovde. Do tada nisam zakoračila u obrazovno okruženje. Posle šest meseci pohađanja škole engleskog jezika bačena sam kao padobranac pravo u drugi razred jedne od uglednih osnovnih škola.
Za moje roditelje put je bio teži. Moja majka je u Sarajevu radila kao urednica u novinama, dok je otac bio lekar. Ali, to im je malo značilo pošto je jezik bio velika prepreka. Oboje su išli na časove engleskog, a tata je vozio taksi dok je iznova studirao medicinu. Iako je njegova diploma bila priznata u Australiji, morao je da položi niz ispita kako bi dobio kvalifikaciju. I uspeo je u tome.
Moji roditelji danas žive prijatnim životom, otac radi u oblasti psihijatrije, a majka je u međuvremenu rodila mog mlađeg brata i do pre nekoliko godina radila za jednu organizaciju koja pomaže izbeglicama da se snađu. Naša priča nije jedinstvena i smatramo da smo imali mnogo sreće, kad se zna da se ogroman broj ljudi širom sveta zadesio u turbulentnim situacijama, bez mogućnosti da se vrati u svoju zemlju ili da ode u neku drugu državu.
Zato je Svetski dan izbeglica prilika da odamo priznanje nekima od onih koji su od Australije stvorili kaleidoskop raznih kultura i da se setimo svih onih koji su pošli od nule da bi svojoj deci pružili šansu da imaju pristojan život.
Mnogo je ljudi koji su imali snage da počnu iz početka i koji su danas zahvalni svojoj novoj zemlji za sve što im je pružila. To su roditelji koji su morali da svojoj deci objašnjavaju šta je rat i zbog čega se dešavaju tako bezočni zločini kojih su svedoci. Ali, to su i deca koja su premlada spoznala surovu stvarnost sveta.
U našim prijatnim životima ovde u Australiji, lako se zaboravlja da je svet daleko drugačije mesto kad se posmatra kroz prizmu rata i izbeglištva.

Tekst: Irena Ćeranić (TV ABC, Australija)