Odlazak jednog od najvećih srpskih slikara
Vladimir Veličković, akademik i jedan od najistaknutijih srpskih slikara svih vremena, pripadnik grupe „Mediala“ koja je okupila umetnike, arhitekte, filozofe oko ideje ljubavi prema umetnosti, preminuo je u Splitu prošle noći.
Rođen je u Beogradu 11. avgusta 1935. godine kao sin jedinac oca Dušana i majke Lenke. Njihov dom je bio ispunjen knjigama o umetnosti, monografijama i reprodukcijama velikih dela, te se Vladimir već u ranim godinama zaljubio u umetnost starih majstora: Leonarda, Rembranta, Direra, Mikelanđela i Goje, koji su na njega ostavili snažan utisak.
Po nagovoru oca upisuje i završava Arhitektonski fakultet iako je, kako je sam govorio, želeo da upiše Likovnu akademiju. Prvu izložbu je imao već sa 16 godina, kada se prijavio na konkurs u paviljnu „Cvjeta Zuzorić“, a koji je bio namenjen mladim afirmisanim slikarima.
Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1985. godine. Izabran je 7. decembra 2005. za člana francuske Akademije lepih umetnosti i prvi je Srbin član ove Akademije. U aprilu 2007. Veličković je odlikovan francuskim Ordenom viteza legije časti. Izlagao je širom zemalja Evrope, Azije i Amerike. Za sebe je govorio da je potpuno posvećen poslu iako je, po sopstvenom priznanju, bio vrlo neorganizovan.
„Veoma sam motivisan, ambiciozan, beskompromisan… Radim svaki dan. I to po ceo dan. Stojeći. Često ne sedam ni kad jedem…“, ispričao je Veličković u jednom od intervjua.
Trudio se da na svoje slike unese što više inovacija, jer kako je govorio „nastoji da u svoje radove pretoči ono što vidi oko sebe“.
Da bi pomogao mladim umetnicima u Srbiji osnovao je fondaciju „Vladimir Veličković za crtež“ koja dodeljuje nagrade najboljim mladim umetnicima iz oblasti likovne umetnosti. Na vrhuncu karijere slike Vladimira Veličkovića su prodavane i za 50.000 evra.
Osim umetnošću, Veličković se u ranoj mladosti strastveno bavio sportom. Trenirao je atletiku u Crvenoj zvezdi i sa svojim timom bio prvak stare Jugoslavije u disciplini 4 x 100 metara. Njegova privrženost sportu bila je vidljiva i kroz njegov umetnički opus. Radio je sportske plakate za Fudbalsko prvenstvo sveta u Španiji 1982, za Olimpijske igre u Barseloni 1992. Takođe, bio je angažovan i pri predstavljanju grend slema Rolan Garos, ali i u reklamama za skije „rosinjol“.
Iza sebe je ostavio suprugu Maristelu, Dalmatinku iz Splita, sa kojom je u braku bio više od pola veka. Imaju dvojicu sinova, koji se takođe bave umetnošću.
„Diskretna, konstruktivna, neophodna za funkcionisanje u ovom mom poslu. Emotivno uvek stimuliše kreativno…“, pričao je o svojoj supruzi.
Na vest o smrti Vladimira Veličkovića istoričar Dejan Ristić napisao je na društvenim mrežama da je „bio potpuno autentična, snažna i upečatljiva pojava u srpskom, jugoslovenskom i evropskom slikarstvu.
„Trag njegove kičice označio je neke od najvećih visina i dostignuća našeg slikarstva tokom druge polovine prethodnog i početkom ovog stoleća.
Njegova smrt nije ništa drugo do onaj tren kada veliki majstor trajno odloži svoju kičicu i smelo zakorači u panteon večnosti, pridružujući se Jovanoviću, Prediću, Gvozdenoviću, Popoviću, Omčikusu i drugim našim istaknutim stvaraocima u oblasti likovne umetnosti“, istakao je Ristić.
