„Oplenačka zvezda“ svedok čitavog jednog veka

Piše: Predrag Savić, književnik i advokat

U Jarmenovcima, u srcu Šumadije, gde vreme ne teče istim ritmom kao u gradovima, stoji kafana koja nije samo ugostiteljski objekat već svedok čitavog jednog veka – „Oplenačka zvezda“. Osnovana 1921. godine, ona i danas diše istim plućima kao i onda kada ju je podigao deda Šane, ostavljajući u amanet ne samo zanat, već način života.

Prvi put sam u tu kafanu ušao 1990. godine, a potom ponovo 2002, sa mojim velikim prijateljem pokojnim  Petrom Prokićem. Petar je bio čovek posebnog kova – visoki službenik Ministarstva trgovine i ugostiteljstva, pisac knjiga o predratnom fudbalu, strastveni kolekcionar i, iznad svega, čovek ovog kraja, rođen u obližnjoj Šatornji.

Sa njim se u kafanu nije dolazilo radi običnog ručka – dolazilo se da se sluša, pamti i uživa. Njegov istančani osećaj za naciolne teme i ljubav prema istoriji dolazili su do izražaja baš u „Oplenačkoj zvezdi“.

U toj atmosferi, negde između drvenih stolova prekrivenih crveno-belim kariranim stolnjacima, stoji slika kralja Pere stara prko sto godina i stare gvozdene peći, kao  tihi  čuvaia topline, oseća se prisustvo ljudi koji su tu ostavili trag. Na zidovima vise fotografije – dokumenti vremena iz Šumadije. Jarmenovci 1926, pa 1956. – lica ljudi koji gledaju pravo u vas, kao da žele da kažu da su i oni sedeli za ovim stolovima, pili, pričali, živeli.

Među tim uspomenama nalazi se i lik dede – čuvenog Šana, utemeljivača, čiji portret stoji mirno i dostojanstveno. Imao sam  tu čast da ga upoznam. A on  sa te fotke nadgleda da li se zavet poštuje. Tu su i stare slike vojnika, ikona, flaše, čaše, predmeti koji nisu izloženi kao u muzeju – već kao u kući.

Posebno mesto zauzima jedan predmet – pisaća mašina. To nije bilo kakva mašina. To je Mišina mašina za kucanje. Na njoj je svoje tekstove pisao Mihailo – Miša Vasiljević, alfa i omega lista „Sport“, čovek koji je obeležio čitavu epohu srpskog novinarstva. Poznavao sam ga. Radio je u Borbinoj zgradi, gde je bila i redakcija „Večernjih novosti“. Njegovo ime je značilo težinu reči, a njegovo prisustvo ovde daje ovoj kafani posebnu dimenziju – ne samo boemsku, već i kulturnu. Mislim da Miša nije pio alkohol. Ili sasvim retko.

Danas kafanom upravljaju otac Zoran i sin Dane, nastavljajući tradiciju koju je utemeljio deda Šane. Oni ne održavaju samo posao – oni surovo čuvaju identitet i teadiciju. Na počasnom mestu stoji preko sto godina stara mehanska dozvola za rad, uramljena kao svetinja. Dane kaže da je to dokument koji potvrđuje da je sve počelo pre više od jednog veka i da traje.

U „Oplenačkoj zvezdi“ se ne nudi meni radi reda – ovde se služi ono što ovaj kraj daje. Isključivo specijaliteti od svinjskog mesa, pripremljeni onako kako se to u Šumadiji oduvek radilo. Mešano svinjsko meso je vrhunskog ukusa i kvaliteta, bez lažne gastronomije i bez modernih pretenzija – čisto, snažno, domaćinski.

Svakog gosta dočekuje slatko, kao što su nekada dočekivali u srpskim kućama. Probao sam sok od maslačka i slatko od šargarepe – ukuse koji su gotovo zaboravljeni, ali ovde žive.

I dok sedite u toj kafani, okruženi predmetima, fotografijama i tišinom koja govori više od reči, javljaju se pomešana osećanja. Sreća – jer takvo mesto postoji. I seta – jer više nema Petra, nema Miše, tih ljudi koji su  imali posebnu specifičnu težinu.

Zoran nam veli, da „ljudi odlaze, ali ostaju reči, ostaju stolovi.

Fotografije: P. Savić