Otišao novinar koji je pisao samo ekskluzive

In  memoriam – Borislav Bora Komad (1940 – 2020)

U Beogradu je u 81. godini preminuo Borislav Bora Komad, dugogodišnji novinar „Večernjih novosti“. Komad, a u stvari novinarska gromada. Komad, koji nije delio život na parče, već ga živeo punim plućima. Do poslednjeg daha za novinarstvo.

Rođen u Lipljanu, na Kosovu, a odrastao u Ćupriji. U Beogradu stekao ime i poštovanje svih kolega. Kažu da život piše romane. Ova krilatica može da bude tačna, ako je i novine objave. To je u mnogim tekstovima potvrđivao naš sjajni kolega. Uvek je imao ekstra teme i ekskluzive, koje su štampane u ogromnim tiražima našeg lista.

Razgovarao je sa Gadafijem i Dolores Ibaruri, legendarnom „La Pasionarijom“. Uspeo je da nađe običnog vojnika koji je otrgao sablju Hitlerovom generalu Leru. U Zagrebu je „sudio“ zlikovcu Andriji Artukoviću. Zapadao je u nevolje, pa i hapšen progoneći teroristu Mira Barešića. Ispratio je i Tita na njegovo poslednje putovanje u „Plavom vozu“ od Ljubljane do Beograda, kao jedini novinarski putnik. Napisao je knjigu „Prvi pucanj u Hitlera“. Bio je ponosan na svog oca Savu, Golootočanina.

Pomalo umoran od putovanja, otputovao je u komentatorske vode. I tu je pokazao raskošan dar. Nije voleo duge komentare, kojima su me redovno obasipali moji saradnici. Govorio mi je: „Daj ti meni jedan stubac, onako kao glogov kolac, koji najbolje udara“. Bio je bukvalno nesrećan kada barem jednom nedeljno nije bilo glogovog koca. Svoje najbolje komentare sabrao je u knjigu „Druga strana“.

Bora je živeo sam, ali nije bio usamljen. Gotovo ritualno je svake večeri bio u Klubu književnika, gde je imao svoj sto. Svi su ga znali po čuvenju, ne samo u Francuskoj ulici. Svuda gde je sedeo, plenio je sagovornike divnim pričama, a najlepše je besedio o svojoj velikoj ljubavi, „Novostima“. U poslednje vreme nije prelazio preko reke, već je u jednom restoranu najčešće sedeo sa svojim sestrićem, nedavno preminulim Momirom Bulatovićem. Njegovu smrt nikad nije preboleo.

Tamo pored reke na Novom Beogradu najviše je prepričavao svoje kolumne, objavljivane u podgoričkom listu „Dan“, koji nije stizao u Beograd. Dočekao je i taj dan, kada je crnogorski vlastodržac o kome je često pisao izgubio izbore. Pa ko onda da mu kaže da „još ne sviće rujna zora“?

Naš Bora je bio višedecenijski član i predsednik žirija „Večernjih novosti“ za „Zlatnu trubu“ u Guči. Tamo, ispod planine Jelice, nije bio gost, već domaćin, i mnoga smo jutra dočekali ispod šatora uz trubače. Nema tog trubača koji mu nije svirao na uvo, kako je on voleo. A onda ujutro gotovo ništa nije čuo.

Eh, da je sreće, pa da se sad održava sabor u Guči. Sigurni smo da bi mu njegovi trubači, i crni i beli, onako horski zasvirali „Nizamski rastanak“. Onako tiho, kao kad deca spavaju. Onako tiho, kao što je naš Bora otišao u novinarsku legendu.

Izvor: Večernje novosti/Ivan Lovrić