Sećanje na novomučenika monaha Haritona

Na današnji dan pre 21 godinu, na Kosovu i Metohiji, Šiptari su kidnapovali, mučili i ubili monaha Haritona. Poslednjih dana i sati provedenih sa ocem Haritonom, monahom manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena, seća se tadašnji iguman arhangelski, arhimandrit Stefan (Milenković). I posle više od dve decenije, detalje te surove priče iz Prizrena, otac Stefan ne zaboravlja, i podsećanjem na taj događaj, pokušava da otme od zaborava ne samo oca Haritona, već i ostale novomučenike kosovsko-metohijske. Evo njegove priče na koju nas podseća otac Slađan Vasić, srpski sveštenik u Austriji:

Tog dana, 15. juna, posle odslužene liturgije u manastiru Svetih Arhangela, negde između osam i devet, krenuli smo do Episkopije u Prizrenu – seća se otac Stefan, sada iguman manastira Sveti Vrači u Zočištu. Kao i prethodna tri dana, prolazili smo kroz gužvu u centru Prizrena, kod hotela Teranda. Nekim čudom Šiptari su se razmicali da prođemo, iako smo znali da su na početku razbili kola ocu Zoranu, sekretaru vladikinom, kad su videli da je sveštenik. Nas su, jednostavno, puštali da prođemo,a svud okolo je vladao haos. Gledali smo svojim očima kako je tzv. OVK, na nemačkim tenkovima došla u Prizren. Ulice su bile pune Šiptara, kao da su iz zemlje nikli. Da je padala kiša, ne bi mogla od njih na zemlju da padne.

Naš auto je vozio otac Hariton, i zanimljivo je, koliko je on bio spreman za nešto, jer je tih dana, meni, a i vladiki rekao: ,, Ja sa Kosova ne odlazim, ni živ ni mrtav. Mi nismo ništa krivi, nikome ništa nismo uradili, ovo su naše svetinje, i nemamo se čega plašiti!“ Prošli smo kolima, kao i obično, pored Bistrice i Bogoslovije, nastavili kroz Šadrvan i ušli na glavna vrata u portu crkve Svetog Đorđa. Auto smo parkirali kod male crkve Svetog Đorđa, i kako smo izašli, sa prozora je otac Vasilije, koji je bio kuvar tadašnjem vladiki, doviknuo ocu Haritonu: ,, Kume (zvao ga je kume, jer su se zajedno monašili), Svetlana Miškova (jedna od parohijanki) je spremila pitu za vladiku, pa je zvala, ako možeš da ideš da doneseš!“ Otac Hariton, poslušan, kao i uvek što je bio, seo je u auto i otišao. Otac Antonije, koji je s druge strane manastirskim kolima naišao, vikao je ocu Vasiliju,, Gde ga šalješ, UČK je svuda, kidnapovaće ga!“.

Nismo na to pomišljali, jer smo već prolazili kroz grad, a po gradu je još uvek bilo dosta Srba. Nismo verovali da će se tako nešto desiti, iako smo svojim očima gledali kako su srušili kip cara Dušana, kako su ga vukli, a po gradu se čulo i lomljenje stakla… Reči oca Antonija, nas zabrinuše, pogotovo što se ni posle petnaestak minuta, koliko je obično trebalo do Baždarane, gde su Svetlana i Miško živeli i nazad, otac Hariton nije pojavio. Posebno se otac Vasilije, uznemirio, jer je osećao krivicu što ga je poslao. Nazvao je Svetlanu telefonom, i od nje saznao da otac Hariton do njih nije došao, već da po kućama uniformisani UČKovci slupljaju oružje. Ništa nismo mogli preduzeti, i nismo ništa znali šta je sa njim, sve dok, nešto kasnije, u Episkopiju nisu došli pripadnici nemačkog KFORa. Sa generalom, kojem je na uniformi pisalo ime ,,Fonkof“ došao je i prevodioc kojem je, bar po natpisu na uniformi, ime bilo,, Teut“. Sa njima je zaključen ugovor da čuvaju Bogosloviju, Episkopiju, Arhangele. Tada smo saznali da je nemački novinar bio očevidac kidnapovanja jednog srpskog monaha, kod Doma JNA u Prizrenu. Po svedočenju tog novinara, koji je sve zabeležio i fotoaparatom, OVK vojnici su zaustavili vozilo oca Haritona, izveli ga iz njega, a posle legitimisanja, ugurali na zadnje sedište našeg vozila, oni seli napred i odvezli se u nepoznatom pravcu.

Ni toga dana, a ni narednih dana, po svedočenju oca Stefana, drugih vesti o ocu Haritonu nije bilo. Narod je sutradan, u pet autobusa, koje je sa vranjske strane doveo vladika Atanasije, bežao iz haosa koji je u Prizrenu vladao. Nekoliko hiljada Srba je već 13. juna otišlo sa gradonačelnikom, a ostali uplašeni su ulazili u autobuse, noseći samo po nešto najneophodnije, dok su ih Šiptari psovali, pljuvali, vređali… Pristizale su vesti o novim otmicama, ubistvima. Po saznanju oca Stefana, samo u tom danu kad je otac Hariton kidnapovan, nestalo je iz Prizrena još jedanaest Srba. Vladikin sekretar, otac Zoran, uzrujan je pokušavao, sa monasima koje je vladika sa njim poslao, da prebaci deo arhive iz svoje kuće na Papa čaršiji do Episkopije, a na ulicama su svuda bili uniformisani pripadnici tzv. OVK. Seća se otac Stefan i jednog starijeg Prizrenca, ne zna da l je bio Turčin il Šiptar, koji se izdvojio iz mase i rekao: ,, Ne brinite, sve će ovo proći, sve će biti dobro…“

Vladika Artemije, po nestanku oca Haritona, nije dozvolio ocu Stefanu da se vrati u Arhangele, jer zaštita još uvek nije stigla, već da, sa mati Katarinom, igumanijom manastira Svete Trojice u Mušutištu, ode u pratnji Engleza, do manastira kako bi videli u kakvom je stanju manastir iz kojeg su dan pre izašli. – Interesantno je bilo, da je samo dan pre kidnapovanja, otac Hariton, bio poslat od vladike da iz manastira Svete Trojice, do Prizrena dovede mati Katarinu i sestre – seća se otac Stefan, i nastavlja:-Nadao se vladika da će se ta euforija stišati, pa će se monahinje vratiti u manastir. Svi smo tako mislili. Sećam se, mati Katarina je plakala, jer je ostavila manastir iz kojeg su poneli samo svetinje sa časne trpeze, Jevanđelja, krst… Međutim, već sutradan, kada je sa Englezima otišla do manastira, i ja sa njima, konaci su bili popaljeni, dimilo se sve. Iz crkve koja je još uvek bila čitava, poneli smo ikonu Majke Božje, sa onim platnom ispod, i mošti Svetog Jakova Persijanca, koje se danas čuvaju u manastiru Svetog Nikole Končujskog na Ibru. Poneli smo još neke svetinje, krst iz 16. veka… Nismo imali vremena da sve iznesemo, jer su oni već s druge strane ulazili… Da, sve što je ostalo u manastiru Svete Trojice je posle popljačkano, popaljeno, kao što je bilo i sa manastirom Zočište… Arhangeli su tada ostali, pa su se monasi postepeno vraćali, uz zaštitu vojnika KFORa… tek su 2004. spaljeni…

Traganje za ocem Haritonom, se nastavilo, kao i traganje za još jedanaestoro Srba iz Prizrena kidnapovanih tog 15. juna. Ispredale su se razne priče, a jedna koja je došla do oca Stefana i tadašnje arhangelske bratije je i priča jedne muslimanke, koja je svedočila da je videla kako mudžahedini igraju fudbal sa glavom ,,nekog popa, sa dugačkom bradom“. I kao neka vrsta nastavka te priče, usledio je poziv u avgustu, 2000. da se dođe i pokupi telo oca Haritona, koji je po izveštaju bio sahranjen u naselju Tusus, iza gradske bolnice u Prizrenu. Tamo su bili sahranjeni još neki Srbi. Najteži zadatak, preuzimanje posmrtnih ostataka oca Haritona, pripao je ocu Mihajlu, sadašnjem igumanu Svetih Arhangela. Sve što je ostalo od oca Haritona, stalo je u tri kese. Glava nije pronađena, a patolog je rekao da je bila bolna smrt. Videlo se da je imao ubode u stomak, smrskane su mu bile leva šaka i laktovi, polomljeni kičmeni pršljenovi, ko zna koliko je bio tučen i sečena mu je glava… – Sa odećom koja je pronađena, primetio sam, nastavlja priču otac Stefan, da nigde krsta nije bilo, ni šimne, čak ni na pokidanoj brojanici… Tu su bila njegova stara dokumenta, džemper, pantalone i mantija… To je posle spaljeno zbog hemikalija, samo je fotografija ostala. Glava nije vraćena. Sigurno su je kao trofej uzeli mudžahedini, i ko zna da li će ikada da se otkrije gde su je odneli“.

Iako se potpuna istina o smrti oca Haritona ne zna, otac Stefan veruje da je on mučenik, i da je na Nebu, sa knezom Lazarom i ostalim kosovskim mučenicima.

„Bilo da je glava tu ili nije, on je svet. On je mučenički postradao i na Nebu je upisan među svetima. Vladika Atanasije je, još dok ga nisu pronašli, govorio da je mučenik, a narod ga je odmah prozvao svetim. Sa povratkom monaha u Svete Arhangele, posle martovskog pogroma 2004. u novoizgrađenoj kapeli posvećenoj Sv. Lazaru Četvorodnevnom, naslikana je freska na kojoj otac Hariton, drži svoju odsečenu glavu u rukama. O svetosti oca Haritona govore i mnoga čuda koja su se desila, neka još u periodu, pre pronalaženja njegovog tela, a druga kasnije. Bratiji koja su se vratila u Svete Arhangele, otac Hariton se nekoliko puta javio u snu, a ne jednom su posle molitve ocu Haritonu, monasi pronašli izgubljenu stvar. Mnogi su gledali kako kod jedne porodice u Zaječaru mirotoči ikona oca Haritona. Lepo se moglo videti kako iz očiju ističe miro. Posmrtni ostaci oca Haritona, su posle preuzimanja i parastosa u manastiru Gračanici 11. novembra 2000. prenete u Crnu Reku, prvi manastir u koji je došao kao mladi iskušenik. U prisustvu više stotina vernika opelo su, 12. novembra, služili tadašnji vladika Artemije i vladika Justin uz sasluženje velikoh broja sveštenika i sveštenomonaha.

Sećam se, priča arhimandrit Stefan, tadašnji vladika je u besedi na opelu, rekao ,,Oče Haritone, primili smo te ovde kao iskušenika, sada te primamo kao mučenika“. Vladiki su oči zasuzile, a i nama su išle suze. I kao što je vladika rekao, dobili smo mučenika, koji je verovatno bio najspremniji od svih za stradanje. Dovoljno da je rekao ,,ovo je srpski manastir, srpska zemlja…“Ali, opet Bog je dao da se nađe i da bude proslavljen, da mu se oslikaju ikone, freske.

Otac Hariton, još uvek nije zvanično kanonizovan, ali mu je narod ispevao pesme i molitve, a po mnogim crkvama i manastirima oslikan je i njegov mučenički lik. Ispevan je i zajednički tropar njemu i ocu Stefanu Budisavačkom, koji je takođe u danima po dolasku KFOR-a na Kosmet kidnapovan. Telo oca Stefana, ni do današnjega dana nije pronađeno, ali je u jednom izveštaju policije, pisalo da su vojnici gledali kako su neki ljudi kroz masu vukli sveštenika, kako su ga pljuvali , tukli, čupali za bradu. I kako je bačen u neki bunar sa drugim Srbima. Međutim KFOR, nije dao dozvolu da se ništa istražuje. – Njih dvojica su, jedini, od nas u mantiji, te 1999. godine, bili spremni na stradanje, kazuje arhimandrit Stefan. Jer kako je rečeno ,, jedni će se uzeti drugi će se ostaviti“. Eto Otac Hariton je uzet, a ja sam ostao. A mogli su nas ubiti još i ranije kada su pucali na auto u kojem smo obojica bili, ali, Bog je njega izabrao da strada, a mene ostavio da svedočim i da mu se molim. Bog je njih odabrao i krunisao mučeničkim vencem.“