Selo Gložđe bez imena i Srba
Piše: Mirko Kovačević
Sve nas Gložđane ponovo je obradovao naš Stojan Mrđenović, koji već duže vreme živi u Sloveniji, najvredniji hroničar našeg sela Gložđa, kod Donjeg Miholjca u današnjoj Hrvatskoj, koga više nema, osim u našim srcima, sećanjima, snovima, dušama…
Iako sam baš te 2018. godine, dve nedelje kasnije, prošao automobilom ulicama rodnog sela, Stoletov video-zapis je poseban doživljaj koji, pogledom na svaku kuću, budi neponovljive snažne emocije i stvara slike nepovratne prošlosti – detinjstva, dečaštva i mladosti – koje se, dok smo živi, nikada neće izbrisati iz naših pamćenja.
Kad sam, već nakon prvog minuta i 17 sekundi, ugledao moju rodnu kuću, nisam mogao zaustaviti bujicu pomešanih osećanja i misli koja se kretala od nostalgičnih i lepih prizora do ružnih asocijacija na nedavnu prošlost kada je sa geografske karte potpuno nestao naziv Gložđe, a u donjomiholjačkoj administraciji i imena i prezimena skoro svih žitelja ovog mirnog sela, potomaka Srba iz Banije, Like, Korduna, Zapadne Slavonije, Bosne i Hercegovine, a koji su još 1922. godine naselili ovaj podravski šumoviti kraj, dar kralja Aleksandra krajiškim ratnicima koji su, u Velikom ratu, iz austrougarske vojske prešli na bratsku stranu i tako postali ponosni srpski vojnici, hrabri oslobodioci, a poneki i Solunci.
Danas su moji Gložđani rasejani po celom svetu, a najviše porodica našlo je svoj novi zavičaj u Srbiji, u Sremu, u šidskim selima Kukujevci, Bačinci, Vašica, Morović i okolnim mestima u kojima su ranije uglavnom živeli sremski Hrvati. Ovde moram zastati i reći pravu ISTINU o navodnom progonu sremskih Hrvata i doseljavanju Srba iz Slavonije, što zagovaraju vođe soroševskih NVO i neki vlastoljubivi političari u Srbiji (posebno autonomistčiki lideri), služeći se odvratnim lažima, paraniočnim izmišljotinama, bez ijednog dokaza.
Za moje tvrdnje imam hiljade svedoka, mojih rođaka, prijatelja, školskih drugova, poznanika… ne samo iz Gložđa, nego i iz ostalih srpskih sela tadašnje opštine Donji Miholjac: Kućanaca (rodnog mesta našeg svetog patrijarha Pavla, gde su proustaški jurišnici do temelja srušili pravoslavnu crkvu u kojoj je kršten Gojko Stojčević, kasnije patrijarh srpski) Kapelne, Blanja, Creta, Bockovca, Krunoslavlja, Brezovice i drugih manjih sela i zaseoka.
Početkom devedesetih godina prošlog veka, u tom zlokobnom i besudnom vremenu, hrvatski šovinisti, čije se veliko domoljublje meri jedino količinom mržnje prema Srbima, često su divljali kroz ovdašnja srpska sela, pevali ustaške pesme, rafalno pucali po kućama i bezočno pretili. Svi Gložđani pamte veliku raciju, na svoju seosku slavu, Aranđelovdan, 21. novembra 1991. godine kada su shvatili da opet moraju u zbeg, kao i 41. kada su ih ustaše oterale u logore, izbeglištvo i smrt.
Prema tvrdnjama svih mojih zemljaka, sremski Hrvati su, u organizaciji i trošku Katoličke crkve, dolazili u selo, merkali i birali domaćinstvo za razmenu. Od Gložđana, Kućančana, Kapečlčana… niko nije znao šta ga čeka u Kukujevcima, Vašici, Moroviću…Svi su se pomirili sa neizvesnom sudbinom, jer je bolje otići u nepoznato, makar sa onim stvarima što stanu u traktor i prikolicu, nego izgubiti glavu.
Inače, prema popisu iz 1991. godine, u donjomihonjačkim srpskim selima bilo svega deset procenata pravoslavnog stanovništva koji nisu ni hteli, ni mogli, da se oružjem pobune protiv nove države Hrvata. U ovom kraju nije bilo ni jednog jedinog razloga da nekakvi bojovnici i domoljubi, sa ustaškim obeležjima, jure, pucaju, prete i divljaju po miroljubivim srpskim selima. Istine radi, u tom zastrašivanju i progonu nisu učestvovali mnogi Donjomiholjčani, jer znam dosta mojih prijatelja, poznanika i školskih drugovi koji su osudili takva bezrazložna proterivanja mirnih ljudi, kako bi etnički popravili nacionalni sastav stanovništva.
Ni danas nikome nije jasno zašto je naziv Gložđe preimenovan u Ivanovo, po imenu, kako je objašljeno, prvog sremskog Hrvata koji se ovd doselio, dok se susednim srpskim mestima, sada takođe naseljenim drugim ljudima, imena nisu promenila. Tako je, eto, selo Gložđe ostalo i bez imena i bez Gložđana.
Međutim, u viševekovnoj borbi za životni prostor i egzistenciju, ovi ljudi su se često selili, menjali države, krajeve, način života – od Crne Gore i Hercegovine, pa preko Bosne do Kninske krajine, Ravnih kotara, Like, Korduna, Banije i Zapadne Slavonije, pa do Podravine, Posavine, Srema… Uvek su opstajali, kao mitska ptica Feniks, čime stolećima dokazuju da je život ipak večan, uprkos ljudskoj prolaznosti.
Na sreću, gde god su ovi marljivi ratari i stočari došli, vođeni prađedovskim junaštvom i čojstvom, tradicijom neposustajanja, porodičnim etičkim normama, velikom vrednoćom i upornošću, stvorili su nove vrednosti (Kukujevci su nedavno proglašeni za najbolje i najuspešnije selo u Srbiji) i postali uvaženi graditelji, stručnjaci, stvaraoci i poštovani domaćini. To je ono najvažnije i najvrednije, a na šta smo svi mi ponosni: Časni ljudi iz Gložđa, Blanja, Bockovca, Kapelne, Creta, Krunoslavlja, Kućanaca i ostalih slavonskih sela nikada nisu hteli da se odreknu (ni po koju cenu, niti pod bilo kakvim pritiscima, ucenama, ponižavanjima, zastrašivanjima…) onoga što je suština njihove filosofije života, tradicije, običaja, verovanja…
Pogledajte video-zapis Stojana Mrđenovića iz sela Gložđe, u kome više nema Srba:
