Škola nam je bila hram, a katedra časni presto

Kolika je neraskidiva veza Crkve i škole među nama Srbima, vekovi svedoče od osnivača Srpske crkve od oca našeg Svetog Save  pa do danas. Svetom Savi možemo da zahvalimo što je tako duhovno ustrojio da ta veza postane jaka i u Gornjoj Toplici, kod Banje Vrujci.

Naime, došavši na vrujačku novoosnovanu parohiju još davne 2001. godine nisam kao mesni paroh imao gde da vršim bogosluženja. Hram je bio u izgradnji, crkvenu kuću nismo imali. Šupa u porti bila je mala za službe, tražilo se rešenje. Dobri moji Topličani (Popadičani, Berkovčani, Rakarčani, Gunjičani, Veliševščani, Babajičani) predložili su mi staru školu koja je bila od zemljotresa oštećena da u njoj vršim bogosluženja.

Škola je bila poznata u narodu kao „Šivara“. Mesna zajednica je prihvatila molbu i otišli smo do škole nove u Toplici sa predstavnicima Mesne zajednice Gornje Toplice. Uprava škole je bez dvoumljenja prihvatila predlog i odobrila da obrazujemo mesto molitve u staroj školi. Neću kriti i sada mi suze naviru na oči, kada se setim velikodušnosti uprave škole i nastavnika. Na muci se poznaju junaci i prijatelji !
Otišli smo u staru školu, a ona prazna. Pregradni zidovi izbijeni, prozori od zemljotresa napukli. Izvestio sam o svemu tadašnjeg nadležnog episkopa šabačko-valjevskog g. Lavrentija, on je taj predlog prihvatio i blagoslovio oberučke. Narod se mobilisao. Okrečili smo školu. Ko je imao više ikona u kući doneo je da krase zidove škole, budućeg improvizovanog hrama. Milica Marković od oca Stojana iz Nemačke, obezbedila je jedno zvono od kilogram mislim da je najmanje bilo tada u SPC, a možda najdraže jer imalo je jedinstvenu dužnost da označi početak prve liturgije u Gornjoj Toplici posle 55 godina.

Otac Stojan je poslao pedesetak ikona, džak tamjana, odežde, krst, kadionicu. Čirake je kupio Mića Dikić Komša. Sasude hadži Vera Stevanović i platna za časnu trpezu. Kasnije pare za venčila, krune za venčanje poslao patrijarh Pavle. Međutim, časnu trpezu nismo imali, a na njoj treba da stoji Jevanđelje i Sveti sasudi za pričešće, na njoj se sveta liturgija svršava. Nastavnici Osnovne škole Milan Rakić iz Toplice poklonili su nam školsku staru nastavničku katedru. Još je čuvaju crkveni odbornici u Vrujcima na čelu sa predsednikom Crkvene opštine Banja Vrujci Miroslavom Andrićem u paraklisu sv. Jovana Bogoslova. Na njoj sam služio liturgije punih pet godina.

Često je dolazio da služi i otac dr Pribislav Simić iz Beograda, koji je vezan za ovaj vrujački kraj. Školu za mesto bogosluženja osveštao je arhijerejski namesnik kolubarski otac Gojko Terzić po blagoslovu vladike Lavrentija, a Crkveni odbor koji sam osnovao trebalo je uputiti na dalji rad pa sam za tu priliku pozvao protu valjevskog Stojadina Pavlovića današnjeg direktora Patrijaršijskog upravnog odbora SPC i glavnog urednika TV Hram.

Prvu liturgiju sam služio 6. maja 2001. godine na Đurđevdan u staroj školi u Gornjoj Toplici na ataru sela Rakari. Bilo je starih pojaca za pevnicom iz Ribničke crkve, a naroda puna škola. Propovedao sam, a glas mi je drhtao. Osećao sam se nedostojnim popom, pa još služim u napuštenoj školi, dok 99 odsto mojih kolega u Srbiji služe u divnim hramovima, ali u isto vreme i  ponosan  na moje parohijane što su se angažovali da  opremimo ovaj prostor. Podvig je to bio velikog broja ljudi iz parohije.

Ikonostas sa tavana bukovičkog konaka pronašli smo po sećanju protinice Drinke iz Osečine. Popeli smo se na tavan stari  prota Mihailo iz Osečine, otac Milinko paroh iz Bukovice, moj tast Aleksandar i ja i na tavanu smo ga pronašli. A dovezli su ga Vrujčani kamionom u Toplicu. Stolar iz Rakara dobri majstor Radovan ga je renovirao i sklopio. Popadija Katarina je ofarbala ikonostas. Kada se ulazilo u staru školu unutra je ličilo na hram, skroman hram ali bogat ljubavlju ovog naroda. Učiteljica Željana Radojčić sa koleginicama i kolegama je organizovala đake da pevaju rodoljubive i crkvene pesme. Pridružio im se i veroučitelj Vlada Milinković, a potom Vlada Terzić sadašnji paroh vrujački i uskoro smo imali pravi dečji hor. O, kako su bili lepi Savindani u Toplici. Puna škola stara, dece i pesme, a potom svi smo išli u novu školu i prisustvovali priredbi. Osveštali smo školu, ikone su ukrasile školske zidove.

Kako su rasli školarci rasla je i crkva koja se zidala ali ova živa crkva je odvojila od kamenog hrama. Danas među tom decom ima sveštenika, učitelja, književnika, lekara, čestitih poljoprivrednika i dr. zanimanja ali su oni najpre deca Svetosavske škole i crkve, to je ono što ih veže zauvek. Iz ove divne saradnje škole i crkve rodila se ideja o stvaranju Dečjeg festivala vaskršnjeg 2004. godine, gde se okupilo nekoliko stotina dece iz drugih krajeva Srbije uz vrujačku decu. Igralo se kolo u porti hrama u izgradnji. Bila su četri folklorna društva, jedno i naše iz Toplice Sv.Vladika Nikolaj Lelićki, koji smo zajedno nastavnici toplički i crkva vrujačka osnovali, koreograf bio je čika Pera Lazić iz Dučića.

Posebno moram istaći zalaganje i rad učiteljice Željane, koja je bila nosilac saradnje između škole i crkve vrujačke. Nije žalila truda da sa decom radi. Zajedno smo članovi Crkvenog odbora i učiteljice pravili planove šta je najbolje, šta da pevaju, šta da recituju. Šili smo im odeću za nastupe. Učiteljica Željana je kreirala. Plodovi toga su bili veliki, sagradili smo velelepni hram svete velikomučenice Marine  i konak, zvono od kilo zamenila je zvonara sa zvonom od 500 kg, pa kada je Savindan ili Božić, Vaskrs, puna je bila porta dece, porta koja je jedan hektar veličine. A šta ima lepše od dečje pesme i igre i dečje molitve najiskrenije, čedne…

Sve to i danas neguju i još više unapređuju vrujački parohijani i deca sa divnim parohom ocem Vladom Terzićem, a tu im pomaže usrdno otac Ilija Ilić, nekadašnji član folklora i mali čtec u oltaru dok sam bio paroh vrujački. Danas se folklor zove KUD Gornja Toplica pri hramu Ognjene Marije.

Šta mogu ljudi slogom da doprinesu sebi i svom mestu i koliko je bitno sarađivati, okupljati se, družiti se, promišljati i stvarati verujem da je ovo svetao primer i za ljude u Srbiji ali i svuda u Dijaspori i zemljinom šaru. Sveti Savo molimo te blagoslovi da Srbija prosvećena, okrepljena, obnovljena, zdrava i radosna zapeva Bogu slavu !

Zapisao: Nenad Andrić, sveštenik iz Valjeva

Zlatno vreme Vrujaca

Komentar na ovu priču  učiteljice Željane Radojičić, bivše pomoćnice ministra prosvete u Vladi Republike Srbije:

„Škola nam je bila hram, a školska katedra časni presto!“ Oče Nenade, hvala Vam za ovu sintagmu! Hvala Vam za ovu iskrenu, lepu i istnitu priču o narodu vrujačkom! Hvala Vam što i dalje volite Vrujce i što ostavljate pisane tragove o njima. Nadam se da ćete ih jednom sakupiti i objaviti.
Hvala Vam što se sećate ljudi koji su svojim trudom sa Vama podizali Hram, radovali mu se i utkali deo sebe u njega. Bilo je to zlatno vreme Vrujaca! Pišite o njemu, otrgnite ga od zaborava! Bitno je ostavljati trag u vremenu, jer svako ima svoju misiju na ovom svetu koji nam je od Boga poklonjen!