Srbija i Srpska ujedinjene i oko Nevesinjske puške
Piše: Dejan Stošić
Ove godine se navršava 146 godina od, za srpski narod, izuzetno važnog ustanka, protiv turske vlasti u Hercegovini, poznatog u istoriji kao Nevesinjska puška.
Po istorijskom značaju i posledicama koje je ovaj ustanak proizveo u okruženju, a i šire, sa pravom ga možemo nazvati „Treći srpski ustanak“. Ovaj ustanak srpskog naroda u Hercegovini, koja je u to vreme bila pod otomanskom vlašću, po ozbiljnosti vojnih operacija koje su iz njega proizašle, kao i po diplomatskim aktivnostima, koje su vođene u cilju njegovog umirenja, može se smatrati početkom takozvane velike balkanske krize, a takođe i krize širih međunarodnih razmera, koju istorija pamti kao „Veliku istočnu krizu (1875-1878).
Posmatrajući te događaje kroz prizmu aktuelnog istorijskog trenutka, nameće se zaključak da ta kriza još uvek traje, jer većina pitanja koja su je izazvala još uvek nisu rešena.
Ovaj događaj zaslužuje da bude obeležen i slavljen od Srba gde god oni živeli.
U nizu aktivnosti koje Republika Srbija i Republika Srpska, na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića zajedno sprovode, u cilju očuvanja sećanja na važne događaje iz naše nacionalne istorije, raduje i vest da je godišnjica ovog velikog događaja ove godine zajednički obeležena.
Naime, na svečanosti u Krekovima kod Nevesinja, kojom je počelo obeležavanje Nevesinjske puške prisustvovali su državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije Miodrag Kapor i konzul Srbije u Mostaru Marija Bakoč. Braća sa obe strane Drine su posle više od 96 godina stajala jedna pored drugih, što je bila jedna od osnovnih težnji junačke pobune hercegovačkih Srba pre skoro vek i po.
Poslednja velika svesrpska manifestacija proslave godišnjice Nevesinjake puške, organizovana je u Beogradu jula 1925. godine, kada su priređene veličanstvene trodnevne svečanosti povodom ovog jubileja, uz prisustvo velikog broja gostiju iz celog sveta.
Bilo je razumno i logično da se u obeležavanje ovog značajnog događaja uključi i zvanična Crna Gora, s obzirom na to da su hercegovački ustanici bili direktno podržani od crnogorskog dvora i kralja Nikole Petrovića. A možda još više zbog činjenice da je Crna Gora u periodu koji je usledio nakon ovog ustanka, nakon Berlinskog kongresa 1878, izdejstvovala međunarodno priznanje, uz najveća teritorijalna proširenja upravo na području istočne Hercegovine.
Nažalost, umesto da učestvuje u pripremama obeležavanja i u samom obiležavanju slavne godišnjice, umesto da da doprinos jačanju unutarsrpskog jedinstva i tako jača i samu Crnu Goru, vlast u Podgorici je za to vreme usvajala sramnu deklaraciju o izmišljenom genocidu u Srebrenici, uključujući se u kampanju pokušaja destabilizacije Srbije.
Kao potomak jednog od organizatora ovog narodnog ustanka, osećam zahvalnost prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na značaju koji daje važnim događajima iz srpske istorije i njihovom obeležavanju, jer na taj način snaži nacionalnu svest i nacionalno jedinstvo. A ni bez jednog od to dvoje nema nam opstanka, a kamoli napretka.
Čvrsto verujem da će Srbija kao matica svih Srba, sa predsednikom Vučićem na čelu, 2025. godine obeležavanje 150. godišnjice Nevesinjske puške organizovati i u Beogradu, stonom gradu celokupnog srpskog roda, koji je i krajem 19. veka i danas bio i ostao svetionik slobode. Ne samo srpski već i evropski.
Jer nema evropskog naroda koji je za svoju slobodu i za ideale slobode kojima teže svi slobodoljubivi narodi podneo žrtve kakve je dao srpski narod. I još uvek ih podnosi, boreći se za odbranu ne samo okupiranog Kosova i Metohije, već i za odbranu nacionalnih prava Srba u Republici Srpskoj, BiH, Crnoj Gori i drugim susednim državama.
