Srpska nacionalna ideja u vreme tranzicije

Piše: Duško Babić

Baviti se danas nacionalnom idejom i nacionalizmom, u ma kom obliku, deluje, samo po sebi, retrogradno i subverzivno. U najboljem slučaju to se doživljava kao svojevrsni eskapizam – sklanjanje od važnijih i životnijih izazova koji stoje pred nama. Čemu priča o naciji i nacionalizmu, danas, kad stvarnost ide „u drugom smeru“, kada je očigledno da se na sve načine i sa svih strana nameće kulturni obrazac koji teži potiskivanju nacionaliteta i „demontaži naroda?“ (S. Antonić).

Ovaj rad ima za cilj da  podstakne „na pobunu“ marginalizovane, uspavane nacionalne snage. Pisac ovih redova uveren je da nam je baš sada neophodna energija nacionaliteta i rodoljublja, ne zbog toga da bismo pobegli iz ružne sadašnjosti nego, naprotiv, da bismo se sa njom (i sa sobom)  suočili  na valjan način. A kad kažemo „valjan način“, onda mislimo na suočenje koje uzima u obzir ne samo sadašnjost nego i prošlost i budućnost, dakle celinu, a ne deo našeg trajanja u istoriji.

Važno je napomenuti da pod pojmom „nacija“ ovde razumemo njen najstariji, izvorni oblik – tzv. „zavetnu naciju“, kakva je i srpska. Za takvo razumevanje ovog pojma nema velikog značaja razlika između pojmova „nacija“ i „narod“, koju pravi savremena teorija. Ove dve reči označavaju, u biti, isti sadržaj – ljudsku etničku zajednicu,  povezanu istim poreklom, jezikom, običajima, istorijom, kulturom… Dakle, sve što su stari Grci zvali etnos, za razliku od značenja druge reči za narod – demos: stanovnici, građani, državljani.  Zbog toga se u kolokvijalnoj upotrebi  reči „narod“ i „nacija“ koriste kao sinonimi, a ponekad i u nekim službenim nazivima (npr. Ujedinjene nacije – Ujedinjeni narodi).

Prošlost i budućnost nacije

Kada je nastala nacija? Kakva je budućnost ovog oblika kolektivnog identiteta? Oko ovih pitanja nema saglasnosti u savremenoj nauci. Uporedo sa mišljenjem po kojem se nacija javila u poslednjim decenijama XVIII veka, kao produkt Francuske buržoaske revolucije (1789),  stoje perenijalističke teorije, koje naciju posmatraju kao večnu, univerzalnu kategoriju. Autor ovih redova zastupa stanovište da nacije postoje od pamtiveka, da je narodnosna svest večna, ali da se kroz vekove menjala i upodobljavala izazovima vremena. „Doživljaj nacionalne osećajnosti i samosvest o sebi kao biću nacije zasnovani su od samih početaka ljudskog života kao mogućnost i u osnovi su čovekove egzistencije“ (S. Bojanin). Francuska buržoaska revolucija nije stvorila nacije, nego je promenila predstave o snazi i istorijskoj ulozi naroda (nacije). To je vreme kada se stvara svest o tome da je narod (a ne carevi i kraljevi) nosilac suvereniteta i državne moći, da slobodu i dostojanstvo života ne obezbeđuje neko drugi, nego narod svojom snagom i voljom. Iz te svesti nikle su nacionalne države i institucije savremene demokratije. Narodnosna ideja tada je počela da određuje tok svetske istorije, ali njeno trajanje, u različitim vidovima, može se pratiti još od starog veka.

Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod (Foto: Vikimedia)

Sa ovog stanovišta treba posmatrati i budućnost nacija: uprkos sveprisutnom nastojanju u razgradnji nacije i stigmatizaciji nacionalizma,  u kulturnom obrascu koji nameće vrednosti građanskog društva, nacija opstaje kao životna i civilizacijska realnost. I ne samo da opstaje, nego se, uprkos svemu, pokazuje kao najvitalnija integrativna društvena energija – prirodna i logična, pred kojom sve druge vizije kolektivnog identifikovanja izgledaju „bezbojno i nerazgovetno“. „Sveprisutni, prožimni i složeni nacionalni identitet i nacionalizam ostaju moćne i eksplozivne globalne snage“ (A. Smit). Kao što nije moguće odrediti početak nacije u prošlosti, nije moguće nazreti ni njen kraj u budućnosti. Čovečanstvo će živeti u nacijama i kroz nacije i u budućim vekovima, kao što je živelo i u prošlim.

Nacija i „kultura sećanja“

Narodnosna ideja, shvaćena bez predrasuda, mogla bi biti duhovni štit protiv globalističkog „poravnavanja identiteta“ i „demontaže naroda“. Ovaj civilizacijski trend uzima svoj danak na svim nivoima stvarnosti – od ataka na pojedinačnu egzistenciju do krupnih kulturoloških promena, u kojima stradaju tradicionalne vrednosti hrišćanske civilizacije. Nacija je postala nepoželjna jer je izvor samosvesti i „škola vrline“ – hrabrosti, podviga, žrtvovanja, istine, dobrote, čovečnosti… Nacionalna svest, posebno ona zavetna, religiozno utemeljena, „odvlači pažnju“ pojedinca od modela „zaradi što više da bi mogao da kupiš sve što želiš“ i okreće je ka „zahtevima duše“. A to nije korisno, od toga „se ne živi“. Nacionalna svest je „civilizacijska smetnja“ i zato je treba ili ukloniti ili „razblažiti“ do te mere da se svede na puke banalnosti – sportsko navijanje za nacionalne selekcije, specijalitete nacionalne kuhinje, međunarodne smotre folklora i sl. Sve ovo, na očigledan i dramatičan način, vodi ka ukidanju životne koloritnosti i kulturne raznolikosti sveta. Nacije postaju „tehnički termini“ a ne čuvari sećanja, vrlina, pokretači ushićenja i „pjanosti“ koja životu ne dozvoljava da potone u banalnu stvarnost, lišenu svakog idealizma i duhovnog poleta.

Autor: Sestra Marija, monahinja manastira Jasenovac

Nacija je danas najprirodnije uporište za odbranu od „programiranog zaborava“ i i povratak „kulturi sećanja“. Pod „programiranim zaboravom“ ovde mislim na čitav niz strategija upravljanja masama, čiji je smisao proizvođenje bezmernih količina jeftine, infantilne zabave i fetišizacije konzumerizma, sa ciljem da se u čoveku umrtvi potreba za samopreispitivanjem i traženjem nečeg višeg, duhovnijeg od onog što mu se na svakom koraku nudi. U tom otužnom, ružičastom imaginarijumu, pojedinac dobija „sve što mu je potrebno“ – pornografiju, seks, gladijatorsko nasilje, kvazibajkovite sage u TV sapunicama, stotine TV kanala sa najbizarnijim programima (kuhinja 24 sata, golf, kockanje, porno filmovi, neograničene količine sportskih prenosa…), internet portale, fejsbuk dokolicu… ‒ neprobojnu iluziju o komforu i slobodi, koja uspostavlja svest da je baš takva stvarnost čoveku potrebna.

Zaborav „na dnevnom nivou“ projektuje se na zaborav istorijske prošlosti – događaja, ličnosti, procesa, svetinja, žrtava, tradicije… Svega što ljude veže za duhovne vrednosti, a odvaja od mita o progresu. Nameće se obrazac življenja koji „sahranjuje prošlost“ da ne bi bila smetnja za budućnost. Prošlost je zato najbolje prećutati, a kad se prizove u sećanje poželjno je da se pokaže negativna slika o njoj: da to bude „demitologizacija“, „suočenje sa prošlošću“ (tj. ultimativno priznanje „krivice“), kritičko preispitivanje (tj. blaćenje) svega što je izvor nacionalnog ponosa i samopoštovanja. „Odsecanje prošlosti“ od sadašnjosti i budućnosti jeste globalna pojava, ali agresivni, slamajući „mehanizam zaborava“ aktivira se samo među malim narodima, pogotovo među onima koji ,,ne sarađuju“. A Srbi su, ne od juče, dobili reputaciju takvog naroda.

Povratak ideji nacionaliteta, ma koliko to zvučalo anahrono i „prevaziđeno“, neophodan je srpskom narodu da bi se odbranio od zaborava i bledog sećanja. Ne kao „busanje u junačka prsa“ i kafansko srbovanje, nego kao samopoštovanje i vezivanje za izvore nacionalnog dostojanstva i ponosa. Zaborav ubija pojam o vrlini, zavetnu dimenziju nacionalnog zajedništva utapa u ekonomsku i socijalnu povezanost. Čovek kojeg usisa „kultura zaborava“ više nije subjekt koji odlučuje o svojim postupcima i delima i prima odgovornost za (ne)učinjeno: on postaje objekat, „materijal“ za manipulisanje, obezličeni deo mase. Pojedinac u zavetnoj nacionalnoj zajednici, energijom i „životnim instinktom“ koje prima upravo iz te zajednice, ne pristaje da bude „objekat“ i „materijal“, jer svako ponaosob i sebe (ili, često: baš sebe) vidi kao „nastavljača istorije“ i pričasnika nacionalne sudbine. Na tome počiva značaj Gorskog vijenca u srpskoj kulturi: susret sa svetom Njegoševih kosovskih osvetnika i slobodarskih zavetnika, sa njihovim visokim merama čovečnosti, jeste „poziv na nezaborav“, na čuvanje zavetne dimenzije života. Dok kroz narod struji etika Gorskog vijenca, ostaje nada da će se odbraniti od samozaborava, na svojoj zemlji, u svom imenu i biću. Jer, nije isto: biti neko i postojati kao bilo ko.

Nacija i moralni nihilizam

Kroz identifikaciju sa narodnom zajednicom čovek se veže za ovekovečenu ideju dobra. Ako sa te tačke pogledamo našu savremenost, jasnije i dublje ćemo videti da danas živimo u svetu „bez dobra i zla“, u kojem se perfidno, sa svih strana, propoveda moralni relativizam i nihilizam. Umesto negovanja vrline, podstiče se egoizam i hedonizam, čovek se zatvara u svoje mlako, banalno sopstvo i u njemu se guši svest da je život sa-postojanje; da moja ličnost ne može biti izgrađena bez ogledanja u drugom i sameravanja sa drugim; da moje ja, kako kaže Jaspers, istinski postoji samo sa drugim, a sam sam – ništa. Prihvatanjem devize po kojoj je interes iznad morala, čovek je nesvesno uvažio apel da se slobodno odaje svakom nevaljalstvu, pokvarenosti, razuzdanosti, razvratu, grabežu, samoživosti… Da bez stida i zazora čini sve što „nije zakonom zabranjeno“. A pravna norma, sve i da hoće, ne može pokriti nebrojivo mnoštvo životnih situacija, a time ni sprečiti čoveka da bude pokvaren. Nijedan pravni sistem ne sankcioniše sebičnost, licemerje, kukavičluk, sklonost ka laganju i hvalisanju… A upravo su to prve osobine koje opažamo kod svakog pojedinca, po kojima o njemu sudimo. Taj ogromni prostor koji je u životu ostavljen za ispoljavanje ljudske nesavršenosti i „palosti“, ne kontrolišu sudovi i pravne norme nego moralni kodeks. Tamo gde ga nema, ili gde je zaboravljen – „sve je dozvoljeno“.

Petar Drugi Petrović Njegoš

Nacionalna ideja i pitanje „srpske krivice“

U svetlu ovih kulturoloških izazova  dobro je osvrnuti se i na neka specifična, „srpska pitanja“ u doba tranzicije. U tranzicijskom talasu obezvređivanja nacionalnih posebnosti, Srbi su se našli na „prvoj liniji udara“, svojom ili tuđom zaslugom, svejedno. Nasleđeni stereotip o Srbima kao „remetilačkom faktoru“ u svetskoj istoriji, u poslednjoj deceniji XX veka prerastao je u otvoreno žigosanje: Srbi su označeni kao narod sklon nasilju i zločinu, zaslepljen svojim mitomanstvom i epskim samoljubljem. Zato su tranzicijske promene, započete na kraju prošlog i početkom ovog milenijuma, kao osnovni cilj imale  „promenu svesti“ i nametanje neoliberalne, građanske paradigme uređenja društva i države, strane našem mentalitetu i tradiciji. Suštinu tog političkog i kulturološkog obrasca čini uverenje da osnov države nije narod  nego slobodni pojedinac koji se udružuje sa drugim slobodnim pojedincima. Dozvoljavaju se samo benigni, „humani“ oblici kolektiviteta, koji ne „prizivaju atavizme prošlosti“ – manjinske grupe: LGBT zajednica, Romi, emigranti, osobe sa invaliditetom, feministkinje, različita udruženja građanskih aktivista i sl. Ne sporeći obavezu društva da se stara o zaštiti ovih grupa, slobodni smo da tvrdimo da ovi oblici kolektiviteta ne mogu nadomestiti prirodnu i logičnu, „eksplozivnu i prožimnu“  supstancu nacionalnog zajedništva.

Srpska državotvorna tradicija prihvatala je samo koncept nacionalne države i kratki istorijski iskoraci u drugom pravcu završavani su neslavno. Srpsko srednjovekovno carstvo počelo je da propada kad je car Dušan napustio ideju nemanjićke nacionalne države i počeo da gradi mnogonacionalnu, pravoslavnu imperiju, po ugledu na Vizantiju (M. Blagojević). Moderna srpska država „vaskrsla“ je početkom XIX veka u narodnoj buni, narodnom snagom i voljom, kao nacionalna država.  Sedamdeset godina jugoslovenstva, posebno pola veka  komunističkog jugoslovenstva, pokazale su se kao tragična zabluda. Ovo je neophodno znati u vreme kada se od nas traži neoliberalno preumljenje i zamena nacionalne građanskom paradigmom. Najveća, možda i jedina prepreka ostvarenju projekta „dekulturacije“ jeste zavetna – svetosavska i njegoševska – osnova srpskog identiteta. Uprkos snažnom pritisku sa zapada, autošovinističkom delovanju jednog dela intelektualne elite i neskrivenoj podršci državne vlasti, utisak je da ovo „popravljanje naroda“ nije dalo velike rezultate.

Sveti Sava i Sveti Simeon, freska iz Manastira Mileševa

„Promena svesti“ srpskom narodu nameće se da bi se uklonili njegovi „civilizacijski limiti“, koji se svode na to da društvo „zatrovano nacionalizmom“ nema u sebi potencijala da uspostavi harmonične odnose sa drugim narodima. Ako ovom pitanju priđemo bez predubeđenja, tj. ako pojam „nacionalizam“ shvatimo u njegovom osnovnom značenju – kao rodoljublje, a ne kao ideologiju mržnje – šovinizam, videćemo da upravo nacionalna ideja može biti zdrava i trajna osnova suživota različitih naroda. Onaj ko sebe ne pronađe u ljubavi za vlastiti narod, ne može razumeti istu potrebu kod drugih i ne može je spoznati u njenom univerzalnom važenju. Odnosno, onaj ko vlastiti narod ne spozna kao svojost koja se voli i u koju se veruje, ne može prihvatiti drugi narod kao „neponovljivu samobitnost“. Takva svest o pripadanju narodu sama sebe brani od samoglorifikacije i u stalnoj je otvorenosti za druge i prema drugima.

Napokon, logično je i neizbežno da ideju nacionaliteta dovedemo u vezu i sa pitanjem Kosova i Metohije, koje predstavlja istorijski, „armagedonski“ izazov za srpski narod i državu. Događaji nakon potpisivanja Briselskog sporazuma (2013), koji je, suštinski, „kapitulacija u najavi“, pokazuju da je Kosovo, shvaćeno kao identitetski temelj nacije, mnogo dublje utisnuto u biće naroda, nego što su mislili potpisnici i mentori ovog sporazuma. „Demokratske vlasti“ u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina, posebno ova aktuelna, oličena u predsedniku države, uzalud pokazuju „demokratski potencijal“ i „kooperativnost“ u traženju „obavezujućeg rešenja“, tj. konačnog priznanja države Kosovo. I pored razrađenog sistema medijskog spinovanja, „obrade naroda“ na razne načine, obećanja o evropskoj budućnosti, „u vazduhu“ se oseća snažan otpor koji (još uvek) sprečava stavljanje srpskog potpisa na kosovsku nezavisnost. Utisak je da bi ova vlast to davno učinila da ne oseća snagu tog otpora i žestinu prokletstva koje bi na sebe navukla za sva vremena.  Najstrašnija kazna koju srpski narod može izreći nekom Srbinu jeste da ga zauvek smesti pored „prokletog Vuka Brankovića“. Toga se boje svi, pa i oni najgori. Ako i bude doneto (nametnuto) takvo rešenje kosovskog pitanja, ono neće promeniti ništa u kolektivnoj emociji naroda. Osim što će je  pojačati i rasplamsati. To će biti nova so na davno otvorenu kosovsku ranu.

Protest u Beogradu 7. jula 2020. (Foto: Vladimir Živojinović)

„Nacionalni patos“ danas je jedina vitalna i prirodna energija koja Srbiju i srpski narod može zaštititi od neokolonijalizma i tranzicijske „meke  okupacije“. Ne autistični, bučni, isključivi, nego prosvećeni nacionalizam (Z. Prilepin), koji svoju duhovnu snagu prima iz nacionalne tradicije i istorije, a neprestano osluškuje šta se oko njega događa i traži odgovore na postojeće izazove. Nacionalizam koji se ne odvaja od sakralnih i zavetnih izvora, ali svoju životnost pokazuje u neposrednoj stvarnosti. Kao kod Svetog Save i Njegoša.

*Autor je književnik i upravnik Srpske književne zadruge