Srpski nacionalni kod kod stranaca (1)

Ovo je priča o Srpkinjama koje su rađale sultane i careve, kraljeve prinčeve, velikane kojima treba da se ponosimo

Piše: Marko Lopušina

Poznato je u istoriji da u jevrejskoj zajednici deca nasleđuju nacionalni gen od majke. To je u skladu sa halahškim principima koji kaže da jevrejsko religijsko pravo definiše jevrejstvo po majci. Veruje se da je majčina krv jaka i da ona nosi nasledni nacionalni kod potomaka. Ako je majka Jevrejka, onda je i njeno dete Jevrej. Jevrejski tradicionalni običaji i danas često prate ovaj halahaški princip.

Kod srpskog naroda pak nacionalni gen se dobija po ocu. Po očevoj liniji i nasledno po muškim precima naši ljudi su Srbi ili Srpkinje. Ovaj narodni princip utkan je u pozitivne zakone, pa su svi članovi porodica, a posebno potomci nacionalno opredeljni po očevoj lozi. Srbi veruju da je muška, očeva krv jaka i da ona nosi nacionalni kod.

Ima, međutim, izuzetaka, da Srbi nasleđuju svoj nacionalni gen po majci, onda kada imaju nju kao jedinog roditelja. I u slučajevima kada je majka udata za stranca, i u matici ili u tuđini, insistira na nacionalnom vaspitanju i odrastanju svoje dece. Jer, Srbin ili Srpkinja si ne samo po očevoj krvi, već i po majčinom odgoju i odrastanju u srpskoj kulturi, po religijskim i nacionalnim običajima srpskog naroda.

Moja nova knjiga “Srbi po majci” u izdanju najboljeg srpskog izdavača “Prometej”, Novi Sad sadrži priče koje pokazuju da su Srbi i Srpkinje mali, ali jako veliki narod. Ovo je priča o Srpkinjama koje su rađale sultane i careve, kraljeve  prinčeve, velikane kojima treba da se ponosimo  U srednjem veku, potom u prošloj eri i danas, imamo potomke po majci, kojima treba da se ponosimo.

Potomci sultana Bajazita i sultankinje Olivere bili su turski carevi i paše. Srpkinje su bile bugarske carice i kneginje. Od njih je u istoriji najpoznatija Dragana Lazarević Šišman, ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, žena trnavskog cara Jovana. Podarila je bugarskom carstvu četvoricu carevića.

Ruski car Ivan Vasiljevič Silni bio je Srbin po majci i svetosavac po pravoslavnoj veri. Postojanje i delovanje ruskog cara Ivana Četvrtog Vasiljeviča primer je srpskog nacionalnog kod nasleđenog od majke Jelene Jakšić Glinske i babe Ane Jakšić. Ivan Silni ili Grozni je kao ruski vladar srpske naravi u svom carstvu i van njega, razvijao svetosavlje i srpsko pravoslavlje utkao na Svetu Goru, Hilandar, ali i u Rusku carevinu.

U Ruskom carstvu i poslednji Romanovi bili su Srbi po majci Jeleni Konstantinovič Romanov. Carska loza Romanov imala je i po drugim Srpkinjama svoju decu. Srbin je bio italijanski kralj – Umberdo di Savoja, sin naše Jelene od Savoja i kralja Vitoria.

Milica Anđelković je kao Mici Lou sa suprugom Amerikancom dobila dvoje dece, sina i ćerku, koji žive u Palm Springsu. Našoj javnosti je poznata kao supruga princa Andreja Karađorđevića i kao princeza Eva Marija Karađorđević. Kneginja Jelisaveta Karađorđević je majka američko-srpske dece.

Hrvatski političar Stipe Mesić i supruga naša Milka imaju dve srpske ćerke. Britanska milijarderka Slavica Radić Ekslton ima Tamaru i Petru. Kanadska mijarderka Ubavka Mekdonals ima sina i ćerku. Holivudska zvezda Lolita Davidović kao i još četiri naše glumice imaju decu srpskog porekla u SAD. Čak dvadesetak srpskih majki iz filmakse industrije imaju potomke srpske krvi.

Ove i druge priče o Srpkinjama, časnim majkama, koje su vladale svetom svojim talentom i svojim muževima, rodile su Srbe i Srpkinje za koje moramo da znamo ko su i šta su. I kakav je to srpski nacionalni gen kod stranaca.

U tom smislu nacionalni kod i nacionalnost podrazumevaju pripadnost etničkoj naciji kao zajednici, čije članove povezuje zajednički identitet stvoren krvlju ili kulturnim naseleđem. Ugledni jugoslovenski pisac Meša Selimović na najbolji način u svom pismu SANU 1976. godine objasnio svoju srpsku nacionalnu pripadnost:

“Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi u Bosni i Hercegovini. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem…”

Ovo je priča o srpskom nacionalnom kodu po majci, kod ljudi koji su živeli i radili sa strancima, u matici ili u tuđini. Srbi kao nacija su prisutni na svim kontinentima planete Zemlja. Mnogi od njih koji su Srbi ili Srpkinje po majčinim genima i odgoju, postali su i bili vladari i velikaši uglednih carevina i kraljevina, ali i plemići i princeze na dvorovima krunisanih glava i moćnih ljudi.

Tako je bilo nekada, a tako je i danas.

Potomci Olivere i Bajazita

Šest meseci nakon Kosovske bitke 1390. godine, Lazareva udovica kneginja Milica Hrebeljanović, po savetu patrijarha i sveštenih lica dala je pristanak da se njena kćerka Olivera Lazarević uda za sultana Bajazita Prvog. Konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo je Državni sabor Moravske Srbije krajem 1389. godine. Pored slanja Olivere sultanu Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijskom carstvu, koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza.

Oliverin odlazak u harem Srbiji je doneo preko potreban mir, a Lazarevićima prednost nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega Brankovićima. sultana Bajazida, zvanog Munjeviti.

Kad su se orodili sa sultanom Bajazitom zvanim Munjeviti, despot Stefan Lazarević je svojom srpskom vojskom podržavao osvajačke ratove svog zeta sultana Bajazioda protiv Ugara 1396. i Tatara 1402. godine.

Olivera Lazarević je rođena u Kruševcu oko 1373. godine kao najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Imala je četiri starije sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka

Bajazit Prvi je rođen oko 1360. godine u porodici sultana Murata Prvog i sultanije Gupčiček. Bajazit je odrastao sa veoma velikom vojnom okruženju. Smatra se da nije bio u najboljim odnosima sa braćom, koja su bila mlađa od njega. Kada je napunio 21 godinu, otac ga je imenovao za namesnika Amasije.

Sa trideset i pet godina, Bajazit se već bio dokazao: poslat je oko 1381. godine za namesnika u nekadašnju pokrajinu Germijan. Vodio je računa o zapadnim interesima carstva i istakao se u borbi.

Umirući na Kosovu polju 1389. godine sultan Murat Prvi je za naslednika odredio svog najstarijeg sina Bajazita, koji je i sam učestvovao u bici sa Srbima.

Kao vladar Osmanlijskog carstva sultan Bajazit Munjeviti osvajao je po Anadoliji, Rumeniji, Vizantiji i Evropi. Krajem 1394. godine, kada je bio i gospodar Rumelije i zapadne Anadolije, tražio od abasidskog kalife u Kairu da ga imenuje za sultana Ruma. Vođen je bio željom da obnovi univerzalno Rimsko carstvo pod jednim muslimanskim žezlom.

Olivera je stupila pred Bajazita Prvog, baš kada je počeo zajednički srpsko-turski napad na Ugarsku. Kneginju su u harem vodila oba brata, kneževići Stefan i Vuk, kojima je to bilo prvo putovanje na poklonjenje novom vrhovnom gospodaru Srbije. Sultanov harem se u to vreme nalazio u Jedrenu, novoj evropskoj prestonici Osmanskog carstva. Bio je to negdašnji Drenopolj na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.

Sultan Bajazit, grubi naslednik trona, tada je već imao tri žene, takozvane kadune i sa njima šestoro dece, četiri sina i dve kćeri. Sultanija Olivera je u haremu zatekla i druge plemkinje, kako osmanskog, tako grčkog i francuskog porekla. Ipak, srpska princeza koja je bila i turska sultanija se od početka izdvojila hrabrošću, mudrošću i istrajnošću.

Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene. U turskoj „Hronici”, Ašik-paše Zade, napisanoj oko 1484. godine, sulataniju Oliveru zovu „Srpkinja devojka” ili „Ćaurka devojka”, koja je lepotom i strpljivošću zaludela sultana Bajazita.  Vremenom se između njih dvoje rodila ljubav. Olivera je bila „vanredno lepa i imala je veliki uticaj na strastima odanog Bajazita“^.. Uspela da „i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“^.

         Svoje “mesto u haremu i sultanovom srcu”, pisali su hroničari, sulatanija Olivera je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi. Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri. Pored sebe je u Jedrenu imala ličnog pravoslavnog sveštenika

Despina Hatun iz harema

Zvanično kao jedna od osam sultanovih žena Olivera je imala ime Despina Hatun. Istoričar Mehmed Нешри je tvrdio d aje sultan bio zaljubljen u Srpkinju. I piše: „Кад је погледао ону каурку у очи, више није угледао ни једну другу жену.“

Međutim,…

Poznato je da je Bajazit imao 12 žena, četiri nikah (venčane) žene, Devlet Šah, Sultanu, Hafise i Karaman, in Kiz i osam nevenčanih žena, konkubina, Laz, in Kiz (Olivera), Fuldane Konstantin, in Kiz (Olga Dejanović- Dragaš), tri Grkinje od koje je imenom poznata samo Angelina Rum kafur, in Kiz, Yenişehir’de evlendiği Kiz, V. İoannis,in Kiz, dve Ugarke, koje su se obe zvale Marija i jednu nepoznatog porekla.

Olivera ili Despina ili in Kiz je bila sultanova miljenica, kojoj je darivao kuću. Ostale sultanije iz harema su čak tužile Bajazita, jer njima nije poklonio kuće.

Sultanija Olivera i sultan Bajazit Prvi bili su u braku punih dvanaest godina. Izrodili su tri ćerke –najstariju sultaniju Miliva, srednju Melek ili Malika sultaniju i najmlađu Oruz ili Aruz sultaniju.

Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402. godine, gde je tatarski emir (Timur) Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je dopala i sultanija Olivera. Istoričari tvrde da postoji umetnička slika, koja pokazuje kako zarobljena sultanija Olivera naga i bosa služi emira Tamerilana. Bajazti je u kavezu, a njihove ćerke Aruz i Malika mole pomoć od tatarske princeze.

Prema tatarskim izvorima sulatnija Olivera je bila deseta Bajazitova žena i majka petoro dece – tri ćerke i dva sina:

• Miliva (Mileva, po Oliverinoj babi) hanim. rođena, 1390/1, a udata za Mirzu Abu Bakra, sina Miranšaha, Timurevog unuka,
• Melek hatun (Malika ili Anđeo) rođ.1392, udata za Šemsed- ul-din Mehmeda, sina Timurevog generala, umrla je u Samarkandu,
• Čelebija (Mustafa) rođen 1393, nestao u zarobljeništvu kod Angore,
• Aruz (Oruz) Hanim rođen 1396, udata posle 1405 za Bega, Bajazitovog sinovca, sahranjena u Bursi pored oca, imala je ćerku Ajše i sina nepoznatog imena; i
• Kasim Čelebija rođ.1397, poslat 1403 u Carigrad kao taoc, oženjen jednom nećakom ili unukom Manojla II, imao je sina Orhana (1415-1453), umro je 1417 u Carigradu, prenešen i sahranjen 1420 pored Bajezita u Bursi.

Vladar osmanskog carstva

Najstarija biografija Timura, koju je napisao Nizam ad-Din Šami Timurev sekretar, opisuje da su se Tatari orodili sa ćerkama sultana Bajazita. I da “ su sinovi kaurke Olivere, te nevernice bili Muhamed (Mehmed), Moše (Musa) i Kusim (Kasim), još neobrezani”, što znači da su bili ispod 12 godina, jer je to bila gornja granica za obrezivanje. Da je sin Musa Bajazit umro u zarobljeništvu, Kasima Bajazita je brat dao u Franke, a Mehmeda Bajazita je Ali paša Čandarli na leđima izneo sa bojnog polja.

Srpski istoričari, uglavnom, nisu koristili ove tatarske i turke izvore, pa nisu mnogo ni pisali o ljubavi Srpkinje i turskog cara, a ni o deci sultanije Olivere Lazarević (Despine Bajazit).

Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri. Tatari, međutim, tvrde da je Bajazit umro od groznice.

I turski tatarski hroničari su saglasni da je sultanija Olivera u haremu bila u pravoslavnoj veri, da je o njoj kazivala svojoj deci i da je sultana Bajazita približila hrišćanskim vladarima. Njen uticaj na sultana je bio toliki da su Bajazita njegovi sledbenici nazivali kaur – nevernik.

Sultanija  Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. godine, kada se vratila u Srbiju. Nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Posle njegove smrti boravila je u Dubrovniku. Smatra se da je umrla posle 1444. godine. Ne zna se gde je sahranjena.

Iza Olivere i Bajazita loza i vladavina ove porodice je nastavljena. Njihov sin Muhamed ili Mehmed Bajazit imao je sina Murada Drugog, koji je postao je vladar Osmanskog carstva. Ova tvrdnja, kao i tvrdnje da je Olivera sultanu Bajazitu rodila još dva sina, dakle, ukupno sedmoro dece – nije dokazana.

(Nastavlja se)