Stara srpska kuća: Dom sa dušom 

Posle duže pauze ponovo je u ponudi jedna od najvrednijih arhitektonskih knjiga –  Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj jednog od najuglednijih arhitektonskih stvaralaca dr Božidara Petrovića, prilika da se podsetimo njegovog bogatog stvaralačkog opusa i zalaganja za očuvanje vrednosti iz srpske graditeljske tradicije.

„Čovek jednom gradi kuću, potom ona njega gradi doveka. Način i oblici gradnje u jednom narodu i jednoj kulturi nisu slučajni, oni su rezultat milenijumskih kristalizacija. Ako dublje uporedimo kuće raznih podneblja, utvrdićemo da se karakteri ljudi i duše kuća poistovećuju. Stoga je Špengler bio u pravu: ‘Ako se ugasi jedan tip kuće, ugasiće se i rasa koja ga je stvorila.’ Vrednost tradicionalne srpske kuće je u tome što je rođena samo iz potrebe, jednostavna je, čovekomerna i lepa. U skladu je sa prirodom i okruženjem. Ne služi za reklamu, za prestiž, za inat. Iznedrena je iz života i posvećena životu”, ovu se reči dr Božidara Petrovića

Ugledni arhitekta preko tri decenije je bio  sinonim  velikog stvaralačkog i stručnog napora da se tradicionalna srpska arhitektura transponuje u modernu epohu, u život današnjeg čoveka i naraštaja. Tokom duge i plodotvorne karijere načinio je više od 200 projekata, predavao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, bio direktor Instituta za arhitekturu i urbanizam. Dobitnik je Vukove nagrade za umetnost 2002.godine.

„Moramo poštovati geografiju i naš položaj na ovoj planeti kao neminovnost i polaziti u gradnji od te uslovnosti. Samim tim, ostvarujemo kontinuitet. Očuvanje kontinuiteta nije nikakav „izum“, niti bilo čiji patriotizam, već logično, nužno i uslovljeno ponašanje ako nam je stalo do razumnosti, a ne do pomodarskog i jeftinog egzibicionizma. Spajanje modernog i nasleđenog i njihovo pretapanje u osobeno je najteže, ali je zato najvrednije u kulturi jednog naroda“, govorio je Petrović.

Početkom sedamdesetih profesor Petrović je bio prilično usamljen  u svojim stavovima. Ali na njegovim idejama i delima izrastao je jedan neotradicijski pokret, koji nadilazi okvire arhitekture i ima šire kulturološke dimenzije. O tome svedoče nekoliko izdanja njegove čuvene knjige Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj,  monografija Kuća kao otisak trajanja Snežane Toševe i knjiga Graditeljska tkanja Božidara Petrovića Miloša Jevtića.

Ukoliko jedan narod počne da gradi mimo pročišćenih i prekaljenih vrednosti sopstvenog nasleđa,  ukoliko zacare kič i svaštarenje, ukoliko dođe do kidanja veze između arhitekture i osobenosti podneblja, onda je to siguran znak da su se već dogodili krupni poremećaji u čoveku i društvu, te da u arhitekturi vidimo samo posledice.

„Najveća vrednost stare srpske kuće je u tome što je rođena samo iz potrebe, što je jednostavna, čovekomerna i ljudska. Iznedrena je iz života i posvećena njemu. Ne služi za reklamu, za prestiž, za inat. Svi naši veliki ljudi, oni koji su obeležili istoriju i kulturu obnovljene novovekovne Srbije, rođeni su  u takvim kućama. Ne luksuz koji je sam sebi svrha, ne pretencioznost, već sklad, ukus i mera, koji su likovno kreativno nadograđivani čak i u sirotinjskim uslovima. Geometrijski, stara srpska kuća je izvanredno proporcionalna. Njene geometrijske vrednosti su zadivljujuće. Ima tu kodeksa, standardizacije koja je vekovima pročišćavana i doterivana. To se tada nije tako zvalo, ali je suštinski bilo prisutno. Taj duh pokušavam da uhvatim i da ga transponujem u savremenu srpsku kuću.”

Naravno, stil i tempo života modernog čoveka, veličina i funkcionisanje moderne porodice — danas su mnogo drukčiji nego u nekim ranijim epohama. Nije ideja da moderni čovek živi u kući iz XIX veka, sa ognjištem, duh nasleđa u njima iskazuje se na drugi način.

„Nije u pitanju manir, niti nekakvo koketiranje sa tradicijom. U svome radu ja se ne vraćam nasleđu i tradiciji, nego od njih polazim. Ako nasleđe predstavlja provereno iskustvo prethodnih pokolenja, zašto bih ga ja ignorisao? Ustanovio sam da je stvaranje u nasleđu naprosto prirodno ponašanje. Smatram da nam je dužnost da nasleđeno transponujemo i razvijemo do savremenih potreba, do modernog, koje ne sme biti prazna ljuštura, a još manje formalna i beživotna arhitektura. Zapravo, tek živim spajanjem nasleđenog i modernog dolazimo do svoje osobenosti. Za nas kao mali narod, u uslovima ovakve globalizacije, uvažavanje nasleđa je pitanje opstanka. Time ćemo potvrditi svoje postojanje, svoju osobenost i opstajanje. Ne znam kako se vi osećate, ali ja se osećam ugroženim. Ipak hoću da opstanem!”

Jedan od bitnih postulata delovanja profesora Petrovića jeste kuća podneblja. Podseća: nije ista kuća u polarnim i ona u žarkim podnebljima. Kod nas, potpuno su drukčije, na primer, vojvođanska i primorska kuća.

„Meni je inspiracija šumadijska kuća, naravno, sa neminovnim dopunama i izmenama koje donosi novo vreme. Na žalost, kod nas, sem kod Cvijića, nikada nije ozbiljnije raspravljano o kućama, ta problematika nije istraživana. Ako dublje uporedimo kuće raznih podneblja, možemo utvrditi da se karakteri ljudi i duše kuća poistovećuju. Kuća svugde nastaje kao duboki izraz bića čoveka. Svojim oblikom, rasporedom prostorija, svojom likovnošću ona jasno govori o krvi onoga ko u njoj živi. Svrsishodnost kuće, njenu funkcionalnost, ne treba shvatiti samo kao racionalni postupak. U njega treba uključiti i sve one teško merljive psihičke funkcije. Stoga, u pravu su oni mislioci koji kažu da je kuća ‘najčistiji rasni izraz koji postoji.”

„Srpska kuća je uglavnom sagrađena od materijala koji se mogu naći u užem okruženju. Razlozi nisu samo pragmatični i naš čovek je tu bio duboko u pravu. On je, makar na intuitivnom planu, prepoznavao važne istine o vezi čoveka, njegovog doma i prirodnog okruženja. Ne može se, na primer, u krševitoj Crnoj Gori graditi kuća od ćerpiča. Nenormalno je u Vojvodini graditi kamene kuće. Viđao sam, u Pazovi na primer, nove spratne kuće od kamena. To tako skaredno izgleda i štrči iz one ravnice da se veoma plašim za mentalno zdravlje onih koji tu žive i svakodnevno prolaze kroz senke takvih zgrada. Zašto zlatiborska brvnara? Zato što svuda naokolo ima u izobilju prvoklasne šume. Smatram, inače, da je zlatiborska brvnara jedna od najlepših kuća na svetu. Veštom primernom materijala iz prirodnog okruženja i poštovanjem osobenosti podneblja, ostvareni su izuzetni arhitektonski dometi. Savremeni graditelj ne sme slepo kopirati dela naših predaka, nego mora da transponuje i staralački prilagodi staro srpsko graditeljstvo, da ugradi svoj naraštaj u taj predanjski lanac i ostvari duboku vezu starog i novog.”