Strazbur adresa za zaštitu crkava u Crnoj Gori
Piše: Predrag Savić, advokat i pisac
Ukoliko Skupština Crne Gore na sednici zakazanoj za 24. decembar usvoji Zakon o slobodi vjeroispovesti ili uverenja i pravnom položaju vjerskih zajednica sa sve diskriminatorskim i odredbama koje ograničavaju stečena prava na imovinu i verosipovest Mitropolije crnogorsko primorske i njenih pravoslavnih vernika, država Srbija bi morala da pokrene postupak protiv Crne Gore pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Malo je poznato da je ovaj Sud nadležan, da na osnovu člana 33. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i za rešavanje sporova – kada jedna država potpisnica Konvenciej ukaže na kršenje prava i sloboda u drugoj državi potpisnici!
U ovom slučaju 100 strana primedbi na pomenuti Zakon o (ne)slobodi veroispovesti koje je pravni tim Mitrtopoliji Crne Gore, uz dopunsku analizu kršenja stečenog stepena prava i sloboda iz pomenute Konvecije, predstavlja solidan osnov za pokretanje jednog ovakvog spora pred sudom u Strazburu. Tim pre što nema nikakvog demokratskog i pravnog opravdanog razloga za takvo ograničavanje slobode verosipovesti iz člana 9. Evropske konvencije i prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Prvog dodatnog protokola uz Konvenciju.
Inače, Evropski sud u Strazburu ima već zavidnu sudsku praksu i u ovakvim uslovno nazvanim međudržavnim sporovima. Najpoznatiji takav međudržavni slučaj je „ Irska protiv Ujedinjenog Kraljevsta“ iz 1978. godine. Spor je nastao prilikom akcija britanskih vlasti na gušenju terorizma u Severnoj Irskoj u periodu od 1971. do 1975. godine. Tada su primenjivane vanredne mere lišavanja slobode i zadržavanja. Prilikom primene tih mera britanske vlasti su ispitivale uhapšene uz pomoć takozvanih pet kombinovanih tehnika.
Kombinovane tehnike su se sastojale od: višečasovno primoravanje stajanja uz zid, stavljanja platnenih kesa na glavu, izlaganja zatvorenih stalnoj zaglušujućoj buci, sprečavanju sna i izgladnjivanju. Povodom „tužbe!“ irske države Evropski sud je doneo presudu u kojoj je konstotvao da takvo ponašanje vritanskih vlasti predstavlja nečovečno i ponižavajuće postupanje protivno članu 3. Evropske konvenicje.
Predlog crnogorskog Zakona o (ne) slobodi vjerospovesti predstavlja jedinstven negativni zakondavni poduhvat u savremneoj evropskoj istoriji jer se, na osnovu odluka sa Kongresa DPS, vladajuće partije i na incijativu izvršne vlasti dovodi u nepovoljan položaj (diskriminiše) najbrojnija verska zajednica i ujedno tradionalna crkva u državi, a sve u cilju formiranja nove crkve pod okriljem države! Stub te politike predstavlja namera da se otme deo imovine koja vekovima pripada Mitropolijii crnogorsko primorskoj tj. Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Evrospki sud u Strazburu sudi na osnovu sudskih presedana a, kada je u pitanju zaštita prava na mirno uživanje imovinu doneto je više hiljada presuda. Autor ovog teksta pripremajući se za predmet KIPS protiv Crne Gore pročitao je više od 12.000 strana sudske prakse sa presudama koje sankcionišu zadiranje u suštinu i formu imovine. Evropska Konvencija i praksa Evropskog suda ustanovili su pravna pravila koja su proširili pojam imovine iz domaćeg crnogorskog zakonodavstva i tako smanjili na minimum zadiranja u pravo na mirno uživanje imovine. Kada se ta pravna pravila i praksa primene na Zakon (ne) slobodi vjeroispovesti dolazi se do zaključka da Evropski sud mora da sankcioniše odredbe iz tog Zakona ili će, u suprotnom, urušiti sopstvene temelje, ugled i principe delanja!
Ostaje pitanje kako isploslovati reakciju državnih vlasti Srbije i pokretanje postupka pred Evropskim sudom zbog kršenja prava na slobodu verosipovesti i mirno uživanje imovine. Takvo pokretanje postupka sa aspekta srpskog nacionalnog, verskog i kulturnog identeta ima veliko opravdanje. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić bi sa jednim takvim potezom pokazao da poseduje državničke kvalitete i poštuje savremena dostignuća, obaveze i prava iz sfere „evrospkog prava ljudskih prava“. Takav potez ne bi niko mogao da tumači kao mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore, niti kao narušavanje dobrosusedskih odnosa.
U pitanju je klasično korišćenje prava iz Evropske konvencije, koju su ratifikovale i uvrstile i u domaće zakonodavstvo i Srbija i Crna Gora. Takva reakcija države Srbije je ustavno i zakonsko pravo i obaveza koje uporište ima u međunarodnom pravu, a ne hir! Na kraju je to i prilika da predsednik Aleksandar Vučić dokaže da je s pravom nosilac najvišeg odlikovanja koje dodeljuje SPC!
Da bi reagovao državni agetnt tj. predstavnik Srbije pred Evropskim sudom to morajiu da zahtevaju Mitropolija, Sveti sinod SPC ….. Ovo je situacija kada treba tražiti i vanredno zasedanje Svetog sabora SPC. Sa predstojećeg Narodnog sabra u Nikšiću treba uputiti baš takve zahtev.
Ako to sve ne urodi plodom onda treba u Srbiji organizovati i sprovesti svojevrsnu narodnu inicijativu – sa potpisivanjem zahteva za pokretanje postupka pred Evropskim sudom! U svim pravoslavnim hramovima i parohija, na ulicama i trgovima skupljali bi se potpisi. Pola miliona potpisa bi primoralo svaku vlast da reaguje!
Mitropolija crnogorsko-primorska mora u svoj pravni tim da uključi najeminetnije poznavaocice iz oblasti „evropskog prava ljudskih prava“. Da uz pomoć pomesnih pravoslavnih crkava organizuje hitno jedan naučni skup gde će se ukazati na potrebu poštovanja dostignutog stepena prava na verosipovest i mirno uživanje imovine i pogubnost predloženih normi iz Zakona o vjerskoj (ne) slobodi!
Ovo je prilika i da Sveti sinod SPC pokaže i dokaže svoj ugled među ostalim patrijaršijama i arhiepiskopijama, ali i u drugim tradicionalnim verskim zajednicama, čije glas i stav mogu pomoći u rušenju diskrimnaotorskih zakonskih odrebi!
Naslovna fotografija: MAnastir Miholjska prevlaka/foto: Zoran Jovanović Mačak
