„Tamo daleko“ – himna pobede ljudskog duha

Piše: Ljiljana Popović

Divnu pesmu solunskih ratnika Tamo daleko, koja je stekla svetsku popularnost, komponovao je Srbin iz Francuske Žorž Marinković (Đorđe Marinković) 1916. godine, koji je bio među ratnicima koji su prešli Albaniju i oporavljao se sa njima na Krfu gde je pesma i nastala.

Sva nagađanja da je pesma turskog porekla, s obzirom na sličnost sa jednom turskom kompozicijom pod imenom Hatirla Margarit, ostaju nagađanja jer se mnoge narodne pesme Balkana prožimaju melodijski i harmonijski, pa je tako moguće da se neki delić provukao i iz Turske u Grčku, ili možda čak i obrnuto, a da je vojniku Đorđu ostao u pamćenju taj deo s obzirom na boravak na Krfu.

Slušajući tursku verziju može se čuti samo nagoveštaj sličnosti sa srpskom pesmom, a kompletna pesma Tamo daleko je, zajedno sa tekstom, potvrđeno autorska. Mnoge pesme sa prostora Balkana i Mediterana imaju sličnosti, što je etnomuzikološki opravdano s obzirom na prožimanje kulture i sličan senzibilitet.

Međutim, Marinkoviću je autorstvo potvrđeno i o njemu se mogu naći podaci u katalogu Nacionalne biblioteke u Parizu. Kada je hor Radio Beograda 1966. godine snimio jednu od verzija, stiglo je pismo iz Pariza, pisano ćirilicom, sa zahvalnošću i molbom da se napiše ime autora: „Zahvaljujem vam što ste snimili moju pesmu, napisao sam je na Krfu kada smo prešli Albaniju, molim vas da me od sada uvek potpisujete -Đorđe Marinković“.

Đorđe Marinković bio je jedan od najboljih srpskih izvođača na citri, kompozitor i tekstopisac. Posle rata dobio je pasoš i otputovao za Francusku gde je radio kao profesor citre i kompozitor. Poreklom je bio iz Kladova u Srbiji. Tekst koji je je napisao u svojoj prvoj verziji govori o domovini koja je daleko i nabraja sve njene lepote, da bi kasnije vojnici, koji su je odmah prihvatili i pevali, dodavali imena i krajeva odakle su bili.

Pesma je na Solunskom frontu veoma brzo stekla popularnost i pored srpske verzije, pevali su je na svojim jezicima i Francuzi, Englezi, Česi, Slovaci… Nijedna pesma nije toliko podizala vojnički moral kao ova o čemu svedoči i zapis iz dnevnika Dobrivoja Gičina, koji je 28. jula 1916. sa svojim Prvim pešadijskim pukom krenuo s Krfa nazad na bojište. Cokule srpskih vojnika su grmele ulicama Soluna u taktu marša vojne muzike, dok su im Solunjani i saveznički saborci klicali i zasipali ih cvećem.

-U taj mah odjeknu bulevarom snažno: „Tamo daleko, daleko od mora“. Mi uzdrhtasmo. Secnusmo se. Diže nam se kosa na glavi, a noge nam same padahu. Nema umora! Hej vi, neprijatelji naši! Vidite li nas? Vi ste uveravali ceo svet da „srpska vojska više ne postoji“, a evo nas vaskrslih. Bojte se i ne čekajte naše bajonete. „Tamo je kuća moja, tamo je Srbija“, ječe tonovi kao da se pretaču iz naših duša. O, znamo mi tu pesmu! Stvorena je ona na Krfu u ranim jutrima kad gledasmo vrhove onih planina iza kojih je naša zemlja, satkana od bola i čežnji na maslinovim brdima Ipsosa i Govina, postala je himna naša, himna izgnanika – zapisao je Gičin.

Srbi iz Crne Gore su odigrali veoma veliku ulogu tokom povlačenja preko Albanije, boreći se danima u kanjonu reke Tare i na taj način pružajući odstupnicu srpskoj vojsci. Zato ova pesma ujedinjuje ne samo Srbe na svim prostorima, nego i sve učesnike Solunskog fronta, a to je i dokazalo njeno koncertno izvođenje širom sveta.

Pored ove pesme i grčka pesma Mi mu timonis matia mu (Ne ljuti se na mene oko moje) vrlo često se povezuje sa srpskim vojnicima koji su boravili na Krfu posle Solunskog fronta, pa je, na neki način, postala simbol veze dva naroda.
Normalno je da se muzika naroda na istim prostorima pomalo i prožima, da se upotpunjuje i živi, to i jeste odlika velikih pesama. Nekad se ime autora izgubi, ali za pesmu Tamo daleko se ime autora zna, a još više se zna da je ona simbol pobede nad onim što je loše, pobede ljudskog duha.

Naslovna fotografija: Srpski vojnik- izviđač Dragutin Matić – Oko sokolovo, Prvi svetski rat

Izvor: Mitropolija crnogorsko-primorska