Tito u njegovom dvorištu, a on izgradio pola Srbije

U Srbiji se sve češće čuje glas da iz „Kuće cveća“ treba iseliti Josipa Broza Tita, „najvećeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti“, ne zato što jeste ili nije zaslužio da počiva na tom parčetu zemlje na beogradskom Dedinju, o tome će dati sud istorija, ako već nije i dala (o tome nisu ni redovi ovog teksta), već zato što mesto na kome je sahranjen nije njegova dedovina, već imovina Miloša Savčića, jednog od najbogatijih Srba između dva velika rata u 20. veku.

Po svemu onome što je ostavio Beogradu i svojoj Srbiji pre je taj čovek zaslužio da u njegovu čst bude podignut muzej i mauzolej kakav je danas 25. maj. Miloš je uoči Drugog svetskog rata po bogatstvu bio na 11. mestu u Evropi sa imovinom prema današnjim merilima vrednom čak 17 milijardi dolara, a u njegovim firmama bilo je zaposleno oko 50.000 ljudi. Do današnjih dana njegov praunuk muzičar Vladimir Vlada Lešić ne uspeva da povrati otetu imovinu iako vodi dugogodišnji sudski spor, a za povraćaj zemljišta i nekretnina podneo čak više od stotinu prijava.

Vikipedija beleži da je Miloš Savčić rođen u Svilajncu 1865. godine, a na večni počinak je otišao 1941. godine u Beogradu . Osnovnu školu i prva četiri razreda gimnazije završio je u rodnom gradu, u Beogradu je 1885. završio realnu gimnaziju, a potom školovanje nastavio u Minhenu, gde je završio Visoku tehničku školu 1889. godine. Posle dve godine boravka u Minhenu vratio se u Beograd gde je stvorio ogromno bogatstvo i poslovnu imperiju.

Kako dalje beleži Vikipedija Miloš se družio sa čuvenim minskenskim đakom Gistavom Ajfelom koji ga je zvao da zajedno grade toranj u Parizu. Odbio je i vratio se u svoju Srbiju. Po povratku u otažbinu napravio je parnu strugaru, gradio prugu od Niša do Knjažnjvca, a uz to započeo proizvodnju vagona u fabrici „14. oktobar“. Ubrzo je postao i direktor, a kada je počeo trgovinski sukob Srbije i Austrougarske, poznatiji kao Carinski rat Savčić je napravio veliku klanicu, i danas poznatu kao BIM Slavija.

Na noge je podigao privredu Bepograda, ali nije se tu zaustavio, jer je ubrzo sagradio i Beočinsku cemnetaru, koja i danas radi, ali je u vlasništvu francuskog Lafarža, a potom i smederevski Sartid. U poslovnim planovima prekinuo ga je Prvi svetski rat, sa srspkom vojskom preživeo je albansku golgotu, a potom je došao u Ženevu, gde je proveo naredne dve godine i zajedno sa Jovanom Cvijićem osnovao Srpski komitet. Zanimljivo je da je učestvovao i u osnivanju Društva naroda – međunarodne organizacije čiji su prvenstveni ciljevi bili razoružanje i sprečavanje rata i koja je prethodila današnjim Ujedinjenim nacijama.

Posle rata Miloš Savčić je otvorio i prvo osiguravajuće društvo u Srbiji, a njegova porodica bila je među najvećim akcionarima Agrarne, Vračarske i Izvozne banke, a potom i holdinga Prometna banka. Tih godina kupio je vinograde u blizini centra Beograda i od njih napravio Dedinje, ekskluzivnu stambenu četvrt. Na placu među vinogradima sazidao dve vile, jednu za sebe, a drugu za kćerku Jelicu, udatu za čuvenog arhitektu Aleksandra Acovića.

Na početku Drugog svetskog rata, prilikom bombardovanja Savčićeva vila je oštećena, a u vilu njegove čerke uselio se zloglasni nemački general Aleksandar Ler, a zatim i Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik za privredu na Teritoriji vojnoupravnog komandanta Srbije.

Porodice Savčić i Acović, kako dalje nalazimo podatke na Vikipediji,  izbačena je 17. aprila 1941. iz svih kuća i nikada više u njih nisu vratili. Bili su među prvih 100 talaca, uglavnom članova porodica uglednih i bogatih Srba koji su se našli na Starom sajmištu, pre nego što je postao Jevrejski logor. Te prve ratne godine Miloš Savčić je preminuo, a posle rata u njegovu kuću uselio se Josip Broz Tito, a kako je jednom prilikom svedočio njegov praunuk Vladimir Vlada Lešić, a na mestu gde je bila energana za toplu vodu, koja je srušena, po nalogu Jovanke Broz, posle smrti Tita, izgrađena je „Kuća cveća“.

Po njegovim saznanjima Tito je bacio oko na zdanje u Užičkoj još sredinom tridesetih godina prošlog veka, a neki su ga tada čuli da je rekao: „E ovde ću živeti“. Vila se dopalla i Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i njegovoj supruzi Mirjani Marković, pa su u vreme svoje moći u nju uselili 1997. godine.

Čitamo dalje na Vikipediji da samo na Dedinju porodici Savčić pripada desetak vila, od čega pet u Užičkoj. U Starom gradu im je oduzeto 14 zgrada, tri banke, deo Palate „Albanija“, šest rudnika u Istočnoj Srbiji, Beočinsku i Raljsku cementaru, BIM „Slavija„, Ribarska banja, Brodarsko-transportno preduzeće (kasnije JRB), Fabrike vagona (kasnije „14. oktobar„), Fabrike lima u Zemunu, prve strugara u Beogradu i mnogo druge imovine. Zabeležen je i podatak kako je kralj Petar Prvi, kupio prvih 300 akcija u Prometnoj banci Miloša Savčića.

Uz sve što je u životu postigao Miloš Savčić bio je i ministar građevina u Vladi Srbije i rkovodilac brojnih privrednih objekata u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. Bio je jedan od osnivača Samostalne radikalne stranke, u više navrata bio je narodni poslanik , a kao gradonačelnik Beograda znatno je uvećao efikasnost rada komunalnih službi grada. Kao izvršilac testamenta Nikole Spasića, započeto je izgradnju Gradske bolnice u Beogradu. Podigao je novu i tada najmoderniju Osnovnu školu „Kralj Aleksandar I” u Dečanskoj ulici. Pripadaju mu zasluge i za gradnju vodovoda i kanalizacije.

Savčićeva porodica želi da im fizički budu vraćene vile i placevi, uključujući i Užičku 15, ali bez Titovog groba. Ukoliko to nije moguće, zauzvrat traže nekretnine iste vrednosti.

Fotografije: Vikipedija i Novosti