Tragedija za koju smo svi krivi

Piše: Dušan Marić

Nažalost, učinjenoj stvari leka nema. Umesto da se raduju životu i usrećuju svoje roditelje, osmoro mladih će od sutra trunuti u hladnoj grobnici, nekoliko dečaka i devojčica će možda ostati fizički invalidi, jedan dečak je upropastio svoj život i život, stotine dece zaradile su psihičke traume koje će ih pratiti ceo život, desetak porodica trajno je unesrećeno. Uništen im je život.

Pre nekoliko godina hrabri profesor Slavoljub Stojadinović iz Velike Plane rizikovao je svoj život, ušao je u učionicu u kojoj je čovek naoružan puškom držao njegovog kolegu i ceo razred kao taoce, goloruk skočio na njega, oteo mu pušku i možda sprečio tragediju, danas to nije imao ko da učini.

Bilo je samo pitanje kad će se nešto slično dogoditi. Masovna ubistva su postala svetska moda ali je ovo u osnovnoj školi u Beogradu i naš društveni proizvod. Svetski a ipak naš. Rezultat nasilja koje nas bombarduje sa televizijskih ekrana, sa naslovnih strana novina i portala.

Skoro da nema poznatijeg portala koji nas bar jednim tekstom dnevno ne podseća na podvige, čojstvo i junaštvo Arkana, braće Šljukić, Giške, Legije, braće Simović, Duće i Kuma, nekog slinavog Kneleta i drugih serijskih ubica i dilera droge. Smeća. Šljama. Šta posle svakodnevnog čitanja takvih tekstova ostaje nekom petnaestogodišnjem dečaku već da poželi da bude takva junačina? Medijska zvezda.

Pa kad ja koji sam prevalio polovinu života, koji sam četiri godine proveo na ratištima,   koji sam neke od njih i lično poznavao, nakon što pročitam hvalospeve koji se objavljuju o ubicama Zemunskog klana uhvatim sebe da se pitam da te hladnokrvne serijske ubice ipak nisu bili dobri momci, vitezovi i patriote, šta da pomisli neko dete? Koje celi dan visi na telefonu i igricama. U virtuelnom svetu nasilja i klađenja.

Kocka, alkohol i prostitucija se javno i sve agresivnije reklamiraju u medijima. Kladionice su nam postali glavni sponzori nacionalnih timova. Postajemo medijsko smetljište degeneričnog Zapada.

Svakodnevno, u najgledanijim terminima, u trajanju od po pet-šest sati, televizije sa nacionalnom frekfencijom emituju najgori razvrat i nasilje. Presuđivani mafijaši, psihopate, profesionalne kurve, narkomani, razni Carevi, Slavnići, Dalile i ostali moralni šljam su glavne zvezde našeg društva. Omiljeni junaci srpskih domaćica, penzionera i omladine. Da formiraju političku stranku Srbi bi joj izglasali parlamentarni status.

Navijače na nacionalnim stadionima nam predvode Beluvuci i drugi koljači. Moderni naslednici Maksa Luburića. Koji pod zaštitom policije i tužilaštva divljaju, siluju, prodaju drogu, ubijaju, proizvode nove zavisnike….uništavaju hiljade porodica. Oni su češći uzor mladim Srbima nego junaci sa Paštrika, Kumanova i Mačkovog kamena.

Na sinoć odigranoj košarkaškoj utakmici Partizana i Reala teško je na takozvanim vip delovima tribina bilo videti druge navijače osim istetoviranih, ćelavih i nabildovanih faca i mladih devojaka. Normalan svet se plaši da tamo zalazi. Kakva crna košarka, kakvi Zvezda i Partizan. Treba glavu čuvati.

Retkost je na televizijama videti film ili seriju bez potoka krvi. Razni Južni vetrovi i ostalo kinematografsko smeće pršte od ubistava, mučenja, silovanja, tuče…I sve to se, manje ili više, finansira i novcem građana Srbije. Pre ćete dobiti na lotou nego videti reklamu za neki film ili seriju u kojoj se za deset sekundi ne dogodi neko nasilje.

Pre samo dve nedelje osuđivani kriminalac Kristijan Golubović je snimao video spot u jednoj beogradskoj školi. Deca na časovima u školi igraju igrice na telefonu, snimaju profesore, sprdaju se sa njima. Ako ovi reaguju, ako pokušaju da zaštite svoje dostojanstvo i autoritet ustanove, suočavaju se sa otvorenim pretnjama učenika. A  često i njihovih roditelja.

Seme trovanja srpskog društva nasiljem, kriminalom i nemoralom nesmetano se seje duže od tri decenije. Bilo je pitanje kad će isklijati ovakvo zlo. A ako se korov od tog semena ne prestane uzgajati i, svom snagom države i odgovornog društva, ne počne uništavati, ovakvih tragedija će biti sve više.