U susret 105. godišnjici od Kajmakčalanske bitke
Piše: Dušan Marić
Juče sam se u ime opština Velika Plana, zajedno sa odbornicima u Skupštine opštine Dejanom Pisarevićem i Dragutinom Pašićem, te Dejanom Pavkovićem i Elenom Svenčevom, planinarkom iz Bitolja, zaputio na Kajmakčalan.
Nakon osam sati uspona sa makedonske strane, preko Bača i Živojna, na 2.521 metar visine, položili smo cveće na spomen kosturnicu srpskih junaka, vojnika i oficira Vojske Kraljevine Srbije, koji su na ovoj svetoj planini vojevali i poginuli za slobodu Srbije a zatim radili na uređenju Crkve svetog Ilije.
Da najviša srpska svetinja, koja podseća na belog labuda, što lepša dočeka obeležavanje 105 godina Kajmakčalanske bitke nad bitkama, koja je počela 12. septembra 1916. godine a u kojoj su se sukobila srpska i bugarska vojska.
Posle niza okršaja prsa u prsa, u kojima je vrh planine nekoliko puta prelazio iz jednih u druge ruke, 30. septembra, u ko zna kojem po redu jurišu, preko čistine na kojoj skoro da nema ni jednog zaklona, srpski junaci su napokon pregazili tri reda bugarskih rovova i bunkera i zagospodarili Kajmakčalanom.
Šta god čovek napisao malo je da dočara sreću koju oseti kad se popne nebu pod oblake, na mesto sa kojeg se pruža veličanstven pogled na severnu Grčku i Makedoniju, na Ostrovsko jezero i Pelagoniju, na vence planina na kojima je srpska vojska pregazila švapske i bugarske čete, pokloni stroju besmrtnih predaka i u crkvi nad crkvama pomoli bogu za spokoj njihove duše. I budućnost srpskog naroda i srpskih zemalja.
Dok se Srbin ne popne na ovu moćnu planinu nikad u potpunosti neće razumeti srpsku istoriju.
Zato prestajem da pišem i reč prepuštam fotografijama, nemim svedočanstvima o veličanstvenim predelima i još moćnijim porukama kajmakčalanskim.
