Ubiše nam premijera (6)

Iz knjige Tajna istorija Srbije – Strogo poverljivo

U Zorana Đinđića na vratima Vlade Srbije pucala su “tri lica, u tamnoplavim kombinezonima sa patent-zatvaračima i žutim trakama, od kojih je jedno nosilo snajpersku pušku a dvojica pištolje“.

Piše: Marko Lopušina

–Dr Zoran Đinđić je 12. marta 2003. godine, u 12,30 h, imao zakazan sastanak Antikorupcijskog tima. Ja sam bio na jednom savetovanju u «Sava centru», i predstavljao sam Vladu Srbije, odnosno Đinđića. Kada mi je javljeno da je premijer teško ranjen, napustio sam to savetovanje i kolima preko mosta Gazela prosto odjurio u svoju kancelariju – kazivao mi je Dušan Mihajlović.

-Odmah mi je referisano da je ispred pomoćnog ulaza 5 u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003. godine, u 12:25 časova premijer ubijen sa dva hitca u grudi. A da je njegov lični pratilac Milan Veruović, ranjen. Razgovarli smo o tome da odemo u bolnici da vidimo Đinđića, ali nam je u međuvremenu javljeno da je premijer Srbije podlegao ranama. Zvanično saopštenje je glasilo da je premijer «usled povrede vitalnih organa i ekstravazacije, preminuo u Kliničkom centru u 13:30 časova».

Načelnik SUP Beograd, pukovnik Milan Obradović je na konferenciji za štampu, održanoj 13. marta, rekao da su atentatori pucali iz zgrade u ulici Generala Geprata br. 14, te da je primećeno kako mesto zločina napuštaju “tri lica, u tamnoplavim kombinezonima sa patent-zatvaračima i žutim trakama, od kojih je jedno nosilo snajpersku pušku a dvojica pištolje“.

Trinaest dana kasnije Zoran Živković, predsednik Vlade Republike Srbije je imenovao ubicu Zorana Đinđića prema podacima koje je dobio od nas iz policije:

– On se zove Zvezdan Jovanović, zvani Zveki, rođen 1965. godine u Peći, dosadašnji pomoćnik komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO). Jovanović je uhapšen u ponedeljak i zadržan je u pritvoru radi dalje obrade u okviru istrage. Na prvom saslušanju je priznao, napisao i potpisao, da je pucao u srpskog premijera. Kasnije je to opovrgao.

– U bezbedonosnom smislu 12. mart je teroristički akt, koji za Srbiju ima isti značaj kao 11. septembar za SAD. To je bio pucanj u državu i njenu mladu demokratiju. Bezbedonosne implikacije tog terorističkog akta su potpuno jasne, Srbija je bila bez zaštite i postala je bezbednosno nestabilna država – govorio mi je Dušan Mihajlović.

U političkom smislu, to je pokušaj promene demokratskog sistema i vlasti nasilnim putem. To je bio pokušaj da se reformske prozapadne snage skinu sa političke scene i dovedu »zdrave nacionalne patriotske« snage, koje će nastaviti staru politiku. I koji će omogućiti izvršiocu tog čina da ima istu ulogu koju su imali u vreme Slobodana Miloševića. Za demokratske snage 12. mart je bio priliku da se nastavi petooktobarska revolucija. To je bila prilika za 6. oktobar.

-U istorijskom smislu to je bio događaj koji predstavlja kontinuitet sličnih događaja u srpskoj političkoj istoriji. Najsličniji je, po motivima i po posledicama je bio atentat na knjaza Mihajla, mladog reformatora koji je hteo da evropeizuje Srbiju. U suštini, i ovo je bio pokušaj da se ubistvom premijera reforme i približivanje zapade u civilizacijskom zaustavi i da se istorijski proces obrne.

Ujedno to je bila nada da će građani Srbije, a i Srbi kao većinska nacija, koliko je nesrećna ta ambicija »patriota« da se terorističkim aktima, atentatima, menjaju procesi, vlast, sistem ili politika u Srbiji.

Ako tako razumišljamo, onda možemo da vidimo da je 12. mart i dokaz da nasilničke poliitčke ideje kod pojedinaca u Srbiji nisu ni danas mrtve, jer neko iu 21. veku misli da postoje nekakvi državni, nacionalni, patriotski razlozi koji opravdavaju ubistvo vladara i tu nasilnu promenu vlasti.

Vanredno stanje

Vlada R. Srbije na svom Kolegijumu je da bi vlast dalje funkcionisala izabrala potpredsednika Jozefa Kasu da obavlja funkciju premijera. On je to odbio, pravdajući se da živi u Subotici i zamolio da ga smene. Određen je novi premijer Zoran Živković, koji je sa Čedomirom Jovanovićev obavljao sav Đinđićev posao. Kako je MUP Srbije procenio da je ubistvo srpskog premijera teroristički akt i pokušaj mafije da izvrši državni udar, da je time sama Srbija ugrožena, Vlada R. Srbije predložila, a Nataša Mićić, predsednica Srbije donela odluku o uvođenju vanrednog stanja u zemlji.

-Dakle, odluka o vanrednom stanju je bila direktna posledica političke procene Vlade Srbije. Procena je bila dobra i odluka je bila dobra, jer je uvođenje vanrednog stanja sprečilo nastavak te operacije »Stop Hagu«. Sprečen je državni udar, koji je počeo 12. marta ubistvom predsednika Vlade Srbije – ocenio je Mihajlović.

–Milorad Ulemek Legija, koji je zagovarao taj državni udar, taj šifrovani način operacije »Stop Hagu« bio je čovek koji misli da upotrebom oružane sile može da određuje ko će vladati u Srbiji i kako će vladati. Njegov saborac je Zvezdan Jovanović, specijalac i nesporni patriota u tim ratovima kroz koje je prošao, koji nema nikakve veze sa zemunskim klanom, i koji je ponavljao, po hapšenju, samo dve rečenice: »Ja nisam kriminalac. Ja nisam primio pare.«

-Time nam je Jovanović stavljao do znanja – objašnjavao mi je Mihajlović – da nema nikakve veze sa mafijom i kriminalom, odnosno da nije ubio iz tih razloga. On je, kako reče, »samo prihvatio Legijin poziv« da na taj način zaustave tu nameru, koja mu je servirana kao Đinđićeva namera, da se rasformira JSO i sve njih pošalje u Hag – zaključio je bivši ministar policije Dušan Mihajlović.

Uvođenje vanrednog stanja u Srbiji posle 12. marta 2003. godine  je veoma olakšalo rad policiji, ne samo u profesionalnom, stručnom smislu, nego i u smislu zaštite javnog reda i mira u zemlji. Tad je trebalo obezbediti sve državne objekte, institucije i ličnosti, jer se nije znalo gde će ti zaverenici opet udariti. Spisak mogućih ciljeva bio je beskonačan.

– Operativno, mi smo odmah uspostavili saradnju, ne toliko blisku sa vojnom kontraobaveštajnom službom, koliko sa Vojskom SCG, Generalštabom, koji su nam stavili na raspolaganje vojnike da čuvaju pojedine državne objekte, da bi policija mogla da obavlja druge poslove. BIA nam je bila samo jedan veliki operativni servis, od kog smo dobijali mnoge dragocene informacije za samu istragu i policijsku operaciju. A mi smo dogovorili da sve te aktivnosti u okviru vanrednog stanja podvedemo pod jedinstvenu operaciju, koju je general Sreten Lukić načelnik Javne bezbednosti nazvao »Sablja«– otkrio mi je Mihajlović.

Ministar je odmah izašao u javnost i na konferenciju za štampu jasno rekao da želi kao čovek, političar i ministar, da kaže tri stvari:

– Kao čovek, osvetiću Zorana Đinđića. Kao ministar, pronaćićemo ubice i predati ih u ruke pravde. A kao političar, nastavitćemo rad na ostvarenju zajedničkog sna, koji smo sanjali zajedno sa premijerom, a to je moderna evropska Srbija.

Tada je, svestan težine situacije, rekao rečenicu zbog koje su mu opet neki zamerali:

»Upozoravam kriminalce da ni slučajno ne pružaju nikakav otpor policiji, da poštuju sve naredbe policije, i da će svako ko pruži otpor biti savladan. A ako potegne oružje na policiju, biće likvidiran«.

Urađena je druga «Bela knjiga organizovanog kriminala» koja je pravljena u vreme operacije «Sablja», a nije kao prva knjiga bila državna tajna. Imala je tri debele toma. O svakom licu je tu navedeno kako i zašto je privedeno i koliko je dana provelo u zatvoru. Tako da se sve što je policija radila moglo se ilustrovati. Ipak, Mihajlović je sve to hteo da pojasni i da saopšti javnosti u Srbiji i svetu.

Mira i Sloba nisu ubili Zorana

Između Uskrsa i Prvog maja, dva praznika koje Srbi sa različitim intenzitetom slave već decenijama 29. aprila 2003. godine javnosti je saopštio ukupne rezultate operacije «Sablja»:

– Podneta je krivična prijava za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine u Beogradu, u vezi sa krivičnim delom terorizma i za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti:

–  Prijava policije je podneta protiv 45 osoba, od kojih je 10 još bili u bekstvu, među kojima su i bivši pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, političke ličnosti i visoki vojni oficiri. I to protiv vođe zemunskog klana Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića, osumnjičenog da je ubio Đinđića, kao i protiv šefa surčinskog klana Ljubiše Buhe Čumeta, optuženog za zločinačko udruživanje. I protiv bivšeg šefa vojne bezbednosti generala Ace Tomića i savetnika predsednika SRJ Radeta Bulatovića, kao i protiv lidera Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja.

Sud je raspisao međunarodnu poternicu za Mirom Marković i Markom Miloševićem, mada nema podataka da su Mira Marković i Slobodan Milošević bili uključeni u ubistvo premijera. Sloba Milošević je, kao i Milorad Bracanović, bivši zamenik načelnika DB i BIA, obuhvaćen prijavom za ubistvo Ivana Stambolića. Istovremeno krivične prijave policije podnete su još protiv ostalih članova Zemunskog klana.

Dušan Spasojević i Mile Luković kao i ostali članovi Zemunskog klana osumnjičeni su još za 17 ubistava, tri pokušaja ubistva, sedam otmica, a tokom istrage utvrđeno je da su umešani u 11 nerazjašnjenih ubistava.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je krivične prijave protiv pripadnika Zemunskog klana osumnjičenih za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića podnelo Okružnom tužilaštvu.

-Mi smo tada podneli i krivično prijavu protiv Slobodana Miloševića i petorice bivših pripadnika DB zbog sumnje da su organizovali, odnosno izvršili atentat na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića 2000. godine u Budvi. Krivičnom prijavom obuhvaćen je i bivši načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković zbog sumnje da je pomogao izvršiocima atentata – precizirao je Dušan Mihajlović.

Ali mi je jasno rekao da Sloba i Mira nisu naručili, ni izveli ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića u Beogradu 12. marta 2003. godine u 12,25 sati.

Svi pokušaji da se otkrije politička pozadina ubistva srpskog premijera ostali su bezuspešni. Srbijom su kružile različite teorije zavere, u kojima se tvrdilo da je Đinđića ubica CIA i Amerika, engleska tajna služba MI i sovjetska frakcija zajedno sa srpskom antidemokratskom koalicijom, koje nisu želele da premijer “Srbiju proda Zapadu”.

(Kraj)