Umro lekar srpske duše
Rođen je 1924. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a zatim je specijalizovao neuropsihijatriju, dok je psihoterapiju specijalizovao u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj.
Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je Pastoralnu psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a povremeno je držao predavanja u Beogradu i širom Srbije.
Bio je član Udruženja književnika Srbije, Medicinske akademije i SANU. Napisao je 32 knjige. Mnogo puta je nagrađivan. Tako je prošle godine postao dobitnik počasne diplome „Narodni učitelj“, Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini, koja se dodeljuje „za poseban doprinos razvoju obrazovanja i afirmaciji fakulteta“. Iste godine, zajedno sa Milanom Pletelom, dobio je Veliku povelju „Brankovog kola“ za „neprekinutu i uzvišenu saradnju“ tokom protekle tri decenije, kako je tada navedeno u saopštenju „Brankovog kola“. Nagrada za životno delo „Dositej Obradović“ uručena je Jerotiću 2014. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu.
O braku i deci
„Deca ne učvršćuju brak. Tamo gde je dobar brak, može postati još bolji sa decom. Tamo gde nije dobar, postaje još gori. Stabilni brakovi su stabilni, bez obzira na to koliko dece ima. Znači, dete je upravo onakvo kakav je brak.“Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline“.
O ljubavi
„Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram, svaka od tih ljubavi je bitna. Četiri komponente nikad nisu zadovoljene jer idealnog braka nema. Neka budu dve, i kod jednog i kod drugog… Ne znam koje… Svaka je značajna.“
„Tri najčešća oblika ljubavi su: ljubav prema roditeljima, ljubav prema deci, ljubav prema partneru. Naravno, postoji ljubav prema Bogu. Ljubav prema otadžbini, profesiji… Prva je ljubav prema partneru, druga prema detetu, treća prema roditeljima. A kako? Biblija: I odvojićeš se od oca svoga i majke svoje, i prilepićeš se ženi svojoj, i bićete jedno telo…“.
O lekarima i pacijentima
„Čovek je biće sumnje i poverenja i stalno se razvija, pa tako i mi lekari moramo da učimo da budemo obdareni empatijom. Bolji smo lekari kada nam je stalo do pacijenata. Čovek je lep kada ima lepu reč za druge, a empatija je važna i lekovita, o tome nema spora. Uticaj sredine je veoma bitan, a lekari i medicinske sestre imaju važan uticaj na decu“.
„I posle svih ovde, na brzinu nabrojanih ‘pogleda muškarca na ženu’, ovaj poslovni pogled ukazuje na vrhunac otuđenja čoveka od čoveka, samim tim i na otuđenje muškarca od žene i obratno. Umesto pogleda simpatije, onda moguće ljubavi, muškarac posmatra ženu (ali sve češće i žena tako gleda muškarca) kao objekt, a ne subjekt u komunikaciji. Ljubav se izopačila u blud (kada su u pitanju polni odnosi), a egzistencijalna komunikacija buberovskog Ja-Ti odnosa, pretvara se sve češće u korisnost (pre svega materijalnu) međusobnih odnosa”.
Pisao je u toj knjizi da surovi birokratski način ophođenja ljudi u zajednici rađa nesigurnost i zabrinutost.
„Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno i to: Ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti“, napisao je Jerotić.
O iskušenju napisao je da je ono uvek prisutno u čoveku i to „u dubinama njegovog nepreglednog, nesavesnog života“. O istoriji kaže da je uzalud pokušavao da prodre u „misteriju“ njenog „smisla“. Dodaje da u njoj sve izgleda „zbrkano, nelogično i slučajno“.
