Užas: Evo kako su Srbima vađeni organi

U opširnom izveštaju Emona Smita, šefa Misije za istrage zločina iz Skoplja i Prištine do detalja se navode iskazi svedoka o kidnapovanju Srba, njihovom odvođenju u žutu kuću na severu Albanije iz koje su kao leševi iznošeni u crnim vrećama i zakopavani nedaleko od „klinike“

Od sredine 1999. godine (moguće i nešto ranije) između 100 i 300 ljudi kidnapovano je sa Kosova i Metohije i prebačeno kamionima i kombijima u ilegalne zatvore u oblasti severnoalbanskih gradova Kukeš i Tropoja, navedeno je izveštaju sa oznakom „strogo povjerljivo“ šefa Misije za istrage zločina iz Skoplja i Prištine Emona Smita.

Srna je u posedu poverljive prepiske Smita sa šefom Misije za istrage Patrikom Lopezom Teresom u kojoj Smit, na Teresov zahtev, dostavlja izveštaj o ishodu razgovora koje je imao sa šefom Unmikovog Odjeljenja za pravdu Polom Kofijem u vezi sa zločinima na Kosovu i Metohiji, sa posebnim osvrtom na „Žutu kuću“.

-Većina tih ljudi su bili srpski muškarci sa Kosova, zarobljeni između juna i oktobra 1999. godine – naglašeno je u izveštaju.

U izveštaju je precizirano da su, počevši od avgusta 1999. godine neki od tih zarobljenika (24 do 100) prebačeni iz severne Albanije u „pomoćne“ ilegalne zatvore (privatne kuće i napuštene industrijske komplekse) u srednjoj Albaniji, uglavnom u blizini varoši Burel, nekih 110 kilometara jugozapadno od Kukeša. Zarobljenici su, takođe, prebačeni u ilegalne zatvore u blizini Peškopija, oko 50 kilometara istočno od Burela.

-Zarobljenici su odvedeni u centralnu Albaniju, gde su potom ponovo prebacivani u malim grupama u privatnu kuću južno od Burela koja je bila preuređena kao improvizovana klinika. Tamo je korišćena medicinska oprema i medicinsko osoblje za vađenje organa iz tijela zarobljenika, koji bi potom „umirali“. Njihova tijela su sahranjena u neposrednoj blizini.

Izvađeni organi su transportovani na Rinas aerodrom u blizini Tirane (nekih 75 kilometara jugozapadno od Burela), odakle su avionima isporučivani u inostranstvo. Ostali zarobljenici (osim Srba) koji su dovođeni u tu „kliniku“ (i likvidirani radi organa) bile su u manjem broju žene sa Kosova, iz Albanije i istočne Evrope. Poslednja isporuka zarobljenika na lokaciji te kuće-klinike je zabeležena u proleće ili rano leto 2000. godine – piše u izveštaju.

Osim zarobljenika koji su dovođeni u Albaniju živi, jedan neutvrđen broj leševa srpskih civila ubijenih na Kosovu transportovan je u Albaniju i zakopavan na tajnim lokacijama. Ovaj uvodni dio izvještaja je, istakao je Smit, baziran na intervjuu sa osam svedoka koji su Albanci sa Kosova i iz Crne Gore i služili su u tzv. OVK.

-Četiri svedoka su direktno učestvovali u transportu najmanje 90 etničkih Srba i drugih u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji. Trojica od njih, su isporučivali zarobljenike u kuću-kliniku južno od Burela, dva svedoka tvrde da su učestvovali u transportu delova tela i organa na aerodrom Rinas u blizini Tirane. Nijedan od njih nije prisustvovao „medicinskim“ operacijama – precizirano je u izveštaju, koji je sačinjen na desetak strana.

Prema saznanjima navedenim u izveštaju, „svi transporti i хируршке procedure izvršavani su sa znanjem i direktnim učešćem srednjih i viših oficira OVK, kao i lekara sa Kosova i iz inostranstva. Tu operaciju su aktivno podržavali ljudi iz sastava Albanske tajne policije, pod kontrolom, u to vreme, bivšeg premijera Sališa Beriše“.

U izveštaju Smit opisuje lokaciju kuće u kojoj su bili odstranjivani organi iz tela žrtava. Kuća se nalazila „tačno 14,58 kilometara južno od Burela, sa sljedećim koordinatama: 41.32.49 N i 20.00.19 E. Kuća se nalazi u zaseoku Kurteši, koji se nalazi šest kilometara zapadno od glavnog druma koji spaja Burel i Kloš. Raskrsnica sa koje se odvaja zemljani put za Kurteš je 8,57 kilometara južno od prvog mosta južno od Burela“, navedeno je u izveštaju.

Smit je u izveštaju napisao da su „izvori zahtevali da ne budu identifikovani“, pa ih je identifikovao kao „brojeve“. Broj jedan je etnički Albanac iz jugozapadnog Kosova koji je služio kao vozač i niže rangirani borac terorističke OVK u vreme rata. On tvrdi da je direktno učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih lica u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji.

Broj dva je etnički Albanac sa sjeverozapadnog Kosova koji se priključio OVK 1998. godine i služio je kao nižerangirani borac i vozač. Takođe je direktno učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih lica u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji i u zakopavanju ljudskih leševa u blizini kuće-klinike južno od Burela.

Broj tri je etnički Albanac sa sjeverozapada Kosova koji je bio vozač i stražar pri glavnom štabu OVK za vrijeme rata. Direktno je učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih ilegalnih zatvora u severnoj i centralnoj Albaniji, kao i u sakrivanju i zakopavanju leševa u blizini kuće-klinike južno od Burela.

Broj četiri je etnički Albanac iz Crne Gore. Služio je u OVK kao komandir voda. Direktno je učestvovao u zakopavanju srpskih civila na Kosovu i u transportu zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju. Broj pet je etnički Albanac sa Kosova koji je bio logistički operativac na srednjem nivou pri OVK. Poseduje direktno znanje o transportu zarobljenika sa Kosova u severnu i centralnu Albaniju. Njegova direktna uloga u svemu tome još nije potpuno razjašnjena.

Broj šest je etnički Albanac iz Prizrena koji je bio uhapšen od OVK i optužen za saradnju sa srpskim vlastima. Bio je zatvoren zajedno sa svojim bratom u OVK bazi u Kukešu. Eventualno je bio oslobođen i vratio se u Prizren po okončanju rata (njegov brat je umro u zatočeništvu OVK u logoru Kukeš). Broj šest je vidio srpske zarobljenike u logoru Kukeš, gde je saznao da OVK neke Srbe prebacuje u Burel. Broj sedam je etnički Albanac iz Crne Gore koji je služio kao običan vojnik u OVK. Video je Srbe sa KiM zatočene u raznim ilegalnim zatvorima u severnoj Albaniji.

Broj osam je etnički Albanac katolik koji je služio pod komandantom Drinijem. Saznao je iz drugih izvora o transportu zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju.

U delu koji se odnosi na žrtve, Smit je naveo da „priložena lista sadrži imena nekih zarobljenika koji su transportovani živi u Albaniju“. Prema izveštaju, živ je u Albaniju transportovan Vlastimir Stevanović. Videli su ga na Kosovu svedoci dva i jedan u grupi Srba transportovanih iz jednog sela kod Suve Reke u Albaniju krajem jula ili početkom avgusta 1999. godine.

Dragana Jaćimovića je video na Kosovu svedok dva u istoj grupi Srba transportovanih iz sela kod Suve Reke u Albaniju krajem jula ili početkom avgusta 1999. godine. Zlatka Antića je vidio na Kosovu svedok dva u grupi Srba transportovanih sa lokacije kod Prizrena u Albaniju u julu ili avgustu 1999. Svedok jedan tvrdi da je njegov prijatelj vidio Antića u toj grupi zarobljenih Srba, ali da veruje da je ubijen pre nego što je stigao u Albaniju.

Sinišu Vitoševića, Gradimira Majmarevića, Dragoljuba Slavkovića, Mladena Vasića, Miletu Đukića i Peru Ristića video je svedok sedam u ilegalnom zatvoru kod Tropoje krajem jula ili početkom avgusta 1999. godine. Slađanu Fan vidio je prijatelj svedoka jedan u ilegalnom zatvoru u Peškopiju u septembru ili oktobru 1999. godine. Svedok jedan tvrdi da je žena koja se uklapa u njen opis bila zatočena u Albaniji i da veruje da je odvedena u kuću-kliniku južno od Burela.

Većina svedoka davali su samo kratke odgovore i pokušavali da umanje svoju ulogu u specifičnim operacijama, a to se, naglasio je Smit, dešavalo zbog straha da bi detaljnije informacije mogle da otkriju njihov identitet. Četiri svedoka koji su direktno učestvovali u transportu zarobljenika dali su autentična svjedočanstva.

U nastavku izveštaja Smit je dosledno preneo potresne izjave svedoka o transportovanju kidnapovanih Srba i ljudskih leševa sa Kosova u sjevernu Albaniju. Jedan od svedoka je ispričao da je „prva isporuka bila u oktobru 1999. godine“.

-Odvezao je četvoro ili petoro Srba iz Kukeša u „kuću“ južno od Burela i isporučio ih je čoveku po imenu Besim Vokši (operativcu OVK pod nadimkom Kinez). Svedok je opisao kuću kao tradicionalnu i prilično veliku, podeljenu u dve sekcije.  Opisao je da se nalazi na kraju seoskog teško pristupačnog puta, nekih 20 minuta vožnje od glavnog puta za Burel. Kazao je da je kuća bila ofarbana u svetložutu boju i da njen vlasnik nije pripadao istom klanu kao ostali žitelji sela. Zarobljenici su držani u šupi iza kuće – navedeno je u izveštaju.

Druga isporuka je bila u maju ili početkom juna 2000. godine, ispričao je svjedok i naveo da je tada prevezao oko 20 žena (slovenskog govornog područja iz istočne Evrope i bivših zemalja SSSR-a) sa lokacije u severnoj Albaniji u jednu kuću severno od Burela.

-Svedok se priseća da kamion nije imao prozore i gotovo nepostojeću ventilaciju, tako da kada su otvorili zadnja vrata nekoliko devojaka su bile bez svesti, skoro ugušene, tako da su morali da ih iznesu iz kamiona. Tu su iskrcali kamion. Pet žena su bile izdvojene iz grupe i odvezene u žutu kuću južno od Burela – navedeno je u izvještaju.

Svedok je izjavio da je kasnije dobio zadatak da prati vozilo u kojem su transportovani delovi ljudskih tijela i unutrašnji organi do aerodroma Rinas kod Tirane.

-Po povratku u „kuću“ mu je naređeno da pomogne u zakopavanju ili premeštanju ljudskih ostataka koji su bili u crnim mrtvačkim vrećama. Dao nam je dodatan opis „kuće“ i preko mobilnog telefona nas je navodio da stignemo na tu lokaciju. Kada smo mu kasnije pokazali fotografije deset različitih kuća, svedok je pozitivno identifikovao inkriminisanu „kuću“. Izjavio je da su ljudski ostaci bili zakopani na više lokacija oko „kuće“, kao i na obližnjem groblju – istaknuto je u izveštaju.

Ovaj svedok označen brojem dva je nestao u oblasti Kline u martu 2003. godine, navedeno je u izveštaju, u kome se dodaje da su članovi njegove porodice kazali da veruju da je ubijen zbog neplaćenih dugova i da njegovo telo nisu pronašli niti su prijavili njegov nestanak.

Svi svedoci koje navodi Smit su potvrdili da je transplataciju organa vršio izvjesni albanski doktor Ćamil, koji je po „isporuci“ pregledao zarobljene Srbe, posebno je pregledao abdomen. Jedan od svedoka je ispričao da je sredinom 2000. godine 15 zarobljenih Srba krčilo put ispred sebe kroz žbunje dok je iza njih polako išao „picgauer“ džip sa pripadnicima OVK.

-Među zarobljenim Srbima sam prepoznao Vlastimira Stevanovića iz Prizrena. Bio je mršav, oko trideset. Neki Srbi su nosili uniforme. Rečeno mi je da su to zarobljeni pripadnici MUP-a i Vojske. Pitao sam jednog borca OVK šta će uraditi sa njima. Kazao mi je da će seći drva u Albaniji.

Ta grupa je skrenula desno od glavnog puta i prešla u Albaniju preko planine Paštrik. Mi smo stigli u Kukeš oko četiri časa po podne. Kada smo stigli u Kukeš, nastavili smo drugim putem i skrenuli prema severu i tamo sam isporučio Srbe. Potom smo se odvezli nazad u Prizren – ispričao je svedok. On je naveo da je potom sa dvojicom pripadnika OVK u istom kamionu stigao do lokacije na kojoj ih je čekao ozloglašeni Ismet Tare iz Suve Reke.

-Ovaj put sam vidio leševe umotane u sivu vojničku ćebad. Mogao sam da osetim miris sveže krvi, tako da sam znao da su nedavno ubijeni. Bilo je tu oba pola, ali su uglavnom muškarci. Ubacili su leševe u kamion. Posuli su ih praškom „kaporit“, koji je korišćen za dezinfekciju i prigušivanje „mirisa“. Zatim istom rutom do Kukeša.

Leševi Srba su bili uglavnom iz Suve Reke, Gnjilana i Orahovca. Kada sam stigao na destinaciju ugledao sam Envera Cokolija iz ŠIK-a (šiptarska obavještajna služba). On je sve do 1991. bio pri srpskom MUP-u u Prištini. Cokoli je bio desna ruka Baškimu Gazidedi. Baškim je bio šef ŠIK-a u vreme Beriše. Pratioci iz golfa dva su istovarili kamion. Koristili su ponovo maske i rukavice.

Tamo je bilo već 15 iskopanih većih jama. Ubacivali su po dva leša u jednu jamu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i podsećalo je na Avganistan, osim što je ovde bilo drveća. Potom smo se vratili u Prizren, a iz Prizrena smo produžili u Peć, gde sam vratio kamion ljudima koji su me zadužili sa njim – ispričao je detaljno svedok.

Svjedok „P“ je ispričao da su Daut Haradinaj i Naim Maljoku bili lično zaduženi za Peć, Đakovicu i sve nadole do Junika, a linija podele se prostirala od Metohijske kotline do Mališeva. On je kazao da je Maljoku veoma moćan i skoro ravan Ramušu Haradinaju. On je finansirao i prošvercovao mnogo oružja pre i za vreme rata. Uglavnom se bavio narkoticima. U drugom sektoru koji čine Prizren, Suva Reka, Orahovac, Uroševac i deo maleševske opštine postoji druga grupa, nezavisna, ali i dalje pod kontrolom Ramuša i Dauta Haradinaja.

-Lokalne vođe su bili Islam Kastrati, Šićuri Đeljaj i Džavid Elšani. Elšani je iz sela Pirane, kod Prizrena, dok su Kastrati i Đeljaj iz samog Prizrena. U Uroševcu je bio oficir OVK po imenu Naser, koji je ovu drugu grupu „snabdevao“ zarobljenim Srbima iz svoje oblasti. „P“ nije mogao da se seti njegovog prezimena. On je kazao da je OVK iz njegove zone „kupovala“ Srbe iz severnih opština, takođe – navedeno je u izvještaju.

Daut Haradinaj imao komandu nad OVK bazama kod Tropoje još od 1998. godine. Svjedok „P“ je boravio tamo često i lično komunicirao sa Dautom i Ramušem, ali uglavnom sa Dautom. Čak i u vreme bombardovanja neki zarobljeni Srbi su dovođeni tamo, ali su glavne „isporuke“ počele odmah po završetku rata.

Kao što su nam i drugi svedoci izjavili, svjedok „P“ nam je kazao da su Ramuš i Daut naredili lokalnim komandantima OVK da se suzdrže od osvete nad Srbima početkom jula 1999. godine, ali su odmah posle toga počeli da organizuju kidnapovanja Srba i njihove deportacije u sjevernu Albaniju, istaknuto je u izvještaju.

-Ramuš je lično naredio svim lokalnm komandantima da ga izveste ako zarobe Srbe. U Đakovici je najveći deo ovog posla obavljan uz pomoć Džafera i Đena Požege i izvesnog Nasera, koji je pre rata bio vulkanizer.

U oblasti Prizrena, Džavid Elšani iz sela Pirane je bio veoma aktivan u „hvatanju“ živih Srba. Izuzetno je uživao da ih muči. Bio je šef vojne policije OVK. Oni su nosili crne uniforme sa OVK oznakama – ispričao je svedok „P“. On je naveo da je Elšani ubio dosta srpskih policajaca pre eskalacije rata i mnogo više srpskih civila, takođe i Albance koji su bili osumnjičeni za saradnju sa srpskim vlastima.

-Svjedok „P“ je rekao da su Džavid Elšani i Daut Haradinaj bili veoma bliski. Elšani je vodio zarobljenički logor u selu Nasek, kod Prizrena, a, takođe, je organizovao dva logora za zarobljene Srbe u severnoj Albaniji. Jedan se nalazio u Bićaju južno od Kukeša, a drugi je bio na planini istočno od Bićaja, to je druga lokacija za koju je svedok „N“ kazao da je bio zarobljenički logor koji se nalazio u neposrednoj blizini masovne grobnice – piše u Smitovom izveštaju.