Zašto je na pravdi Boga oklevetana muza srpskog velikana?
PRIČA IZ AZBUČNIKA
Piše: Advokat Predrag Savić
Hermina Jovanović, rođena Dauber, poznataja po nadimku Muni, bila je prvo model Paje Jovanovića, njegova inspiracija, njegova muza i punih četrdeset godina njegova supruga. Posle Pajine smrti bila je verni čuvar njegovih dela. Rođena je u Budimpešta 13. mart 1892. godine.
Bila je najveća podrška i uzdanica svom vremešnom, 33 godine starijem i uspešnom suprugu, koji se oženio u šestoj deceniji života. Mnogi istoričari umetnosti su zabeležili da je Paja za Muni bio Pigmalion (umetnik zaljubljen u svoja dela), što se očitava na njegovim slikama.
Pavle Paja Jovanović (Vršac, 16. jun 1859— Beč, 30. novembar 1957) je bio jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma. Ubraja se među 100 najznamenitijih Srba. Mnogi ističu da je Paja Jovanović „najskuplji srpski slikara svih vremena“.
Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu, a naročito delima sa temama iz narodnog života i istorije, snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu, ali i na rodoljublje naroda. Paja Jovanović je nesumljivo izuzetno voleo žene, što se vidi iz akata koje je naslikao! Ali zašto se nije ženio do 58 godine života otkrivamo u knjizi grupe autora „Ambasador šaha – velemajstor Bora Kostić“, štampanoj 1966. godine u Beogradu, u izdanju „Sportske knjige“.
Na jednoj od uobičajenih zabava, koje su se priređivale u Vršcu krajem 19. veka, mladom Paji Jovanoviću, tek svršenom studentu bečke Akademije likovnih umetnosti, za oko je zapala Emilija Mila Mandukić, jedna od najlepših Vrščanki tog vremena, sa božanskim glasom i apsolutnim sluhom. Lepuškast, otmen, prijatan u ophođenju s ljudima i obučen po poslednjoj bečkoj modi, brzo je dobio njenu naklonost, ali ljubav, koja se među njima rodila, nije imala srećan kraj.
Priča se da je to bila ljubav na prvi pogled, o čemu svedoči i zapis u gore pomenutoj knjizi. Mila je bila vanvremenski lepa, bogata, obrazovana i talentovana za pevanje. On najbolji student u klasi uglednog profesora Milera na bečkoj akademiji, koji je dobro zarađivao od svog rada. Nju su tražili bogati prosci, a o njemu šaputale mnogobrojne dame, posebno one iz starih i uglednih vršačkih porodica. A želeli su samo jedno drugo.
Paja Jovanović na jednoj zabavi skupio hrabrost i zamolio mladu devojku za kadril. Njeni roditelji su klimnuli glavom i poznanstvo je bilo uspostavljeno. Mladi par maštao je o braku i mogućnosti da Mila studira pevanje u Beču, jer je posedovala božanstven glas. Ali, u to vreme je za sklapanje braka bila neophodna saglasnost obe porodice. Taj zadatak, međutim, nije išao glatko. Milini bogati roditelji strogo su vodili računa o tome u kakvu će kuću da je udaju, a skromni dom pun dece Pajinog oca, vršačkog fotografa Stevana Jovanovića, nije baš odgovarao njihovim merilima. Ipak, na insistiranje zaljubljenog para, blagoslov im je naposletku dat.
Prema ondašnjim običajima, mladoženjina strana je veridbu, na neki način, trebalo da “kapariše”. Paja je to znao i Milinom ocu uručio 50 zlatnika, koji su bili uslov za sklapanje veridbe. Skupio ih je uz pomoć vršačkog profesora muzike Brinea, koji želeo da pomogne mladom zaljzbljenom paru i u nadi da će Mila otići sa Pajom u Beč, da bi tamo „školovala svoj glas“.
Ali, onda je siromašni fograf Srefan, Pajin i otac još četvorice sinova, od budućeg prijatelja zatražio pozajmicu. Misleći da je posredi tajni dogovor između oca i sina da raskinu veridbu, te da je pozajmica bila izmišljena samo da bi Jovanovići vratili kaparisani novac, Svetozar je nesuđenom prijatelju vratio svih 50 zlatnika, dajući mu do znanja da je sa veridbom svršeno zauvek. Zaljubljeni slikar samo je obavešten o raskidu. Osramoćen i razočaran, napustio je Vršac i otisnuo se u svet, gde je gradio uspešnu karijeru. Kasnije je imao mnogo ljubavnih avantura sa damama koje je portretisao, ali Milu dugo nije mogao da preboli. Istoričari umetnosti smatraju da je 1895. godine, kada je za potrebe Milenijumske izložbe u Budimpešti naslikao svoje čuveno delo “Vršački triptih”, u liku devojke koja bere grožđe prikazao baš svoju nesuđenu dragu, koja je tada već bila u braku sa drugim čovekom. I pet godina kasnije, njene prefinjene crte lica poslužile su mu za kreiranje lika carice Jelene, na slici “Proglašenje Dušanovog zakonika“, koja je prikazana na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. To su dokazi da je Mila Mandukić bila Pajina velika neprežaljena ljubav, iako njeno ime nije ni spomenuo u memoarima, koje je sastavio u poznim godinama života (poživeo 98 godina).
Mila Mandukić je, poput Paje Jovanovića, mnogo patila zbog raskida. Strogost i ponos njenog oca su, međutim, bili jači od njene ljubavi prema slikaru, pa su je, kako bi što pre zaboravila na taj krah, ubrzo u maju 1886. godine udali za vršačkog trgovca kolonijalnom robom Vladimira Kostića. Mila je u tom braku, 24. Februara 1887. godine, rodila sina, koji je postao toliko slavan, da se uz Paju smatra jednim od najznačajnijih Vrščana. Bio je to Bora Kostić, prvi srpski i jugoslovenski šahovski velemajstor, jedan od najvećih svetskih putnika i najveći svetski šahovski pionir i misonar. Bora je kasnije pričao da ga je majka usmeravala da bude slikar, ali da se on, ipak, okrenuo šahu, zahvaljujući kom je proputovao svet, naučio deset stranih jezika, i stekao svetsku slavu.
Posle Mile Paja Jovanović ponovo je počeo da razmišlja o braku tek 1917. godine kada je započela njegova ljubana avantura sa Muni. Naše istraživanje prošlosti koje je pomogla Uprava sa saradnju sa Srbimau dijaspori i regionu, imalo je za cilj da pronađe i odgvor na pitanje: „Zašto su se mnogi ogrešili o Herminu Muni Jovanović , ženu koja zadužila Beograd i srpski rod. Nju su klevetali, govorili da je neka vrsta sponzoruše i da se udala iz interesa za tada već prebogatog slikara, sa željom da postane mlada udovica?
Muni je o sebi je ostavila oskudne podatke, jer svoj život je podredila suprugu i njegovom stvaralaštvu. Poznato je da se za svog 33 godine starijeg supruga udala u Beču 27. marta 1917. godine i da su u skladnom braku proveli četiri decenije. Iz Jovanovićevog opusa može se zaključiti da se između njih razvio poseban psihoestetski odnos, poput priče o Pigmalionu, umetniku koji se zaljubio u svoje delo, piše Politika. Trudila se da prati svog vremešnog supruga, koji je bio u šestoj deceniji života. On je za nju bio Pigmalion, što se očitava na njegovim slikama. Uvek besprekorno obučena, u haljinama od svile, treperavih odsjaja, često menjajući frizure za potrebe umetnika portretiste.
Naučila je od svog Pigmaliona kako da se obuče, kako da sedne anfas ili u profilu, obnaženih leđa i grudi, sa slikarskim rekvizitima na glavi i u rukama, a često je pozirala za akt. Imala je idealne proporcije tela, onakve kakve je Paja usvajao na akademiji. Harmonična proporcija tela, lepo lice i zavodljiv pogled nisu promakli hedonisti kakav je bio Jovanović.
Isidora Savić, autorka izložbe “Muni – umetnička inspiracija Paje Jovanovića”, nedavno organizovane u Muzeju Paje Jovanovića, upozorava da je Paja dugo imao veliki otpor prema slikanju nagog tela. Ta odbojnost nastala je tokom studija na Likovnoj akademiji u Beču, gde su studentima pozirale stare i ružne osobe. Prvi akt naslikao je u poslednjoj deceniji 19. veka, inspirisan svojom tadašnjom ljubavnicom Bertom. Nakon toga napravio je pauzu od više decenija, sve dok u njegov život nije ušla Muni.
Paja je, navodno, prvi put video Muni 1905, kada je imala samo 13 godina. Bila je ćerka kućepazitelja koji je živeo u zgradi gde je Paja imao atelje.
-Slučajno su se sreli na stepeništu i Paja se u trenutku zaljubio u nju. Prvo mu je postala model, a kasnije i supruga. Bila je uz njega sve do njegove smrti – kaže za “Blic” Isidora Savić, kustoskinja Muzeja grada Beograda i autorka izložbe “Muni – umetnička inspiracija slikara Paje Jovanovića”, prve te vrste u Beogradu.
Paja i Muni venčali su se 1917. u Beču, kada je njoj bilo 25 a njemu 58 godina.
-Zna se da su živeli u skladnom braku, da je ona bila njegova muza i da je ponekad i nekoliko sati bez prestanka pozirala, što je jako naporno. Pratila ga je svuda, a po njihovoj želji zajedno su sahranjeni u Beogradu nakon št su njihove urne prenete u glavni grad Srbije iz Beča. Paja je umro 1957, a Muni 2o. avgusta 1972. godine – navodi Isidora Savić.
Muni je rođena u Budimpešti 1892, ali o njoj nema mnogo podataka. Čak ni u svojim memoarima Paja joj ne posvećuje previše prostora. Muni je poštovala je želju svog supruga i testamentom od 12. februara 1958. ostavila Muzeju grada Beograda najdraže umetničke radove Paje Jovanovića iz vlastite svojine. Monumentalni fomati slika koje su krasile njihov dom na Londongrasse 67 do Herminine smrti, danas su ponovo deo njihovog ateljea u Muzeju Paje Jovanovića, koji nije uspela da vidi jer je bila u poznim godinama.
I pored ogromnog bogastva koje Paja stvorio, Muni je ostala skromna i verna suprugu. Nije želella da se javno eksponira, pa ni da joj i u svojim memoarima Paja posvećuje previše prostora. Vodila je brigu o njemu i njegovim delima. Pajine slike su te koje otkrivaju njihov odnos i lepu ljubavnu priču koja je postojala između njih. Paja je o njoj govorio kao o germanskoj Afroditi jer je bila lepa i skladnih proporcija i upravo ta lepota kao glavni motiv provejava ovim slikama. Na svim predstavama Hermine Muni, ističe Isidora Savić, vidi se jedna vanvremena lepota. Iako su slike nastale u rasponu od nekoliko decenija, Muni je uvek ista: mlada, lepa i zanosna.
Paja je stvarao u duhu idealističkog realizma koji je negovan na Akademiji, a taj idealizam podrazumeva jednu vrstu ulepšane stvarnosti i visoke estetizacije. On je bio veliki esteta, voleo je lepotu! Sa fotografija Muni može se videti da je zaista bila reč o lepoj ženi, ali kod Paje je uvek bila zastupljena dodatna doza ulepšavanja. Muni mu je bila inspiracija i za mitološke i alegorijske slike. Njen lik je ubacivao u različite tematske okvire. Tako je, recimo, preoblači u ruho antičkih boginja. Među eksponatima su dve monumentalne slike na kojima je Muni kao Dijana, boginja lova, i Afrodita, boginja ljubavi u “Parisovom sudu”.
Paja je bio umetnik svetske reputacije i imao je luksuzni atelje u Beču. Živeći sa njim i Muni je, uslovno rečeno, bila deo tog dekora i sjaja . To je nije omelo da posle Pajine smrti 1957. godne, vodi besprekornu brigu o njegovoj zaostavštini. Nisu imali potomke. Paja je još 1954. podržao formiranje svog legata u Beogradu i darovao prve poklone. Legat je otvoren 1970. a 1972. dopunjen je poklonima Hermine Muni Dauber sa još 11 Jovanovićevih slika. Nažalost, ni ona nikad nije kročila u muzej jer je bila u dubokoj starosti kada je otvoren. Legat Paje Jovanovića danas broji više od 800 predmeta među kojima su, sem slikarevih dela, privatne fotografije, Pajini lični predmeti, nameštaj iz stana i ateljea u Beču, prepiska…
Polaganjem urni Paje Jovanovića i njegove supruge u Aleju velika na Novom groblju u Beogradu delimično je ispravljena nepravda prema Hermini Muni Jovanović, nastao usled zlih jezika i čaršijskih ogovaranja, koje je ona dematovala na najupečatljiviji način – životnim primerom!
Pogledajte prilog TV Hram o Muzeju Paje Jovanovića u kome se čuvaju i njegove slike posvećene Hemini Muni Jovanović, njegovoj supruzi:
