Zločin uvod u Veliki rat: Patrijarh ubijen i bačen u reku

PRIČE IZ AZBUČNIKA

Piše: Advokat Predrag Savić

 Likvidacija patrijarha Lukijana, poslednjeg arhiepiskopa karlovačkog i tada najvišeg srpskog crkvenog velikodostojnika, u  septembru 1913 . godine,  bila je priprema Austrougarske za obračun sa Srbijom i uvertira u Prvi svetski rat. Ovim  ubistvom  Beč i Pešta pokušali su  da obezglave Srbe i odvoje ih s jedne i sa druge strane Save i Dunava. Ubistvo je ujedno i vrlo interesatno s aspekta kriminalistike jer, u idetifikaciji tela brutalno likvidiranog patrijarha učestvovali su njegov zubar, šnajder i  obućar.

Patriajrh Lukijan je ubijen a iako je u pitanju visoki crkveni velikodostojnik, taj  zločin je decenijama  prećutkivan, sve do  premijere dokumentarnog filma „Poslednji karlovački patrijarh Lukijan Bogdanović“ Stefana Dimitrija Dimića, za koji je scenario napisao Žarko Dimić.

Lukijan (svetovno ime Lazar) Bogdanović je rođen 1867. godine u Baji u Ugarskoj. Njegov otac Aleksandar rođen je u Baranji u Pečvaru, a u Baju se preselio kao trgovac, gde je držao malu radnju. Mati Milica rođ. Letić bila je bliska rođaka patrijarha Georgija Brankovića. Lukijan Bogdanović se školovao u rodnoj Baji, Sremskim Karlovcima i u Jegri (mađ. Eger)

Zamonašio se 1891. godine i uskoro postao arhimandrit manastira Vaznesenja Hristovog u Beočinu. Za episkopa Eparhije budimske postavljen je 1892. godine. Dana 10. novembra 1907. osvetio je kamen temeljac novog zdanja peštanskog Tekelijanuma, zadužbine  Save Tekelije, najimućnijeg Srbina u Ugarskoj.

Posebno je bio intersantan izbor  vladike Lukijana za patrijarha posle smrti  patriajrha Gorgija Brankovića. Mada je u to vreme poglavara SPC birao Srpski crkveno-narodni sabor, odluku je morala da potvrdi vlada Ugarske, a konačnu reč davao je car Franjo Josif.

Lukijan je izabran je za srpskog patrijarha 22. septembra 1908. sa 33 glasova za i 25 protiv, mada je većina saborska prvo za patrijarha izabrala vršačkog episkopa Gavrila Zmejanovića, čiji izbor ugarski premijer Šandor Vekerle (mađ. Wekerle Sándor) nije prihvatio. Zatim je saborska većina za srpskog patrijarha izabrala episkopa bačkog Mitrofana Ševića. On se, međutim, pod pritiskom kraljevskog komesara povukao. Mađarske i i austrijski dvor bili su  u velikoj zabludi  jer su verovali da  je  vladika Lukijan njima najodaniji arhijerej. Vreme će ih žestoko demantovati jer ovaj izuzetno obrazovani i naočiti arhijerej u balkanskim ratovima će dokazati da nije mađarofil. Naprotiv, bio je veliki srpski pastir i dobrotvor. Uz njegovu pomoć i blagoslov slata je ogromna pomoć Srba iz Ugarske braći preko Save i Dunava.

To je jedna od stvari koju bečki dvor nikako nije mogao da mu zaboravi. Od njega je, zbog lakše kontrole, traženo i da sedište patrijaršije iz Sremskih Karlovaca premesti u Budim, što je odbio. Takođe mu nije oprošteno što je za episkopa budimskog izabran Georgije Zubković, a ne ugarski favorit Georgije Vidicki.

Ugarskim velikašima nije  bilo po volji što je paatrijarh Lukijan davao velike godišnje priloge Srpskom privrednom društvu „Privrednik“ i bio je jedan od osnivača Patronata Privrednikovih dobrotvora i njegov aktivan član.

Godine 1912. mađarska vlada Ištvana Tiseje ukinula je srpsku crkvenu autonomiju. Tisej  je  bio posebno kivan zbog izbora i  ustoličenja vladike  Georgija Zubkovića, srpska štampa je zbog nastale situacije nepravedno okrivila patrijarha Bogdanovića.

Priča o patrijarhovoj  likvidaciji počinje u leto 1913. godine, kada je pošao na lečenje u Joakimovu banju, blizu Karlsbada, odakle je produžio u Badgaštajn.

Prema rečima akademika Vasilija Krestića, srpska pobeda u balkanskim ratovima remetila je ravnotežu i planove Austrougarske. Patrijarh Lukijana je pošao kod cara u Beč da objasni razloge svoje podrške i pomoći Srbima, i usput svratio u banju na odmor. Ugari su odlučili da ga likvidiraju. Postoje dokazi da su ga ubila dva policajca na mostu, ističe  akademik Krestić.

-Jedan poicajac mu je išao u susret spreda, drugi otpozadi. Završio je u reci – navodi akademik   Krestić.

Pre nego što će se uopšte saznati da je Bogdanović mrtav, dva meseca je traženo njegovo telo. U sedište Karlovačke mitropolije vest da je nestao stigla je 1. septembra. Šest dana nakon nestanka u reci Ahe nađeni su prvi tragovi – parče donjeg rublja, a zatim i deo košulje s jezičkom na kome su, latinicom, bili inicijali L. B. Oni su se podudarali s inicijalima na ostalim košuljama nađenim u patrijarhovoj sobi. Ubrzo su nađeni i drugi delovi odeće. Korito reke Ahe je svakodnevno pretraživano, a određena je i nagrada od 1.000 kruna onome ko prvi nađe patrijarhovo telo.

Kad su zvanične ugarske vlasti obustavile potragu, uz pomoć Svetog sinoda dr Emil Vasiljević, šurak patrijarhovog brata, nastavio je samostalnu istragu. Kad je krajem oktobra voda opala, u blizini železničke stanice Klamštajna, tridesetak kilometara od mesta nesreće, Emil Vasiljević našao je patrijarhov leš. Telo se savilo oko drvenog stuba jednog mosta, i pokriveno okamenjenim peskom ličilo je na kamen.

Od glave je ostao, samo donji deo vilice, pa je identitet i utvrđen na osnovu popravljenih zuba. Drugi dokaz bio je telegram patrijarhovog obućara Dušana Brkića sa merama Lukijanove noge. I patrijarhov krojač je poslao mere, koje su odgovarale nađenom telu.

Patrijarh je, 2. novembra, sahranjen u Sremskim Karlovcima, ispod oltara Gornje crkve. Prilikom patriajrhove sahrane politika i iskrsla u prvi plan. Car Franjo Josif je na sahranu posalo carskog i kraljevskog podmaršala Adolfa barona Ropmena-Barenfelda, a srpski kralj generala Božu Jankovića.

Narod je ovacijama pozdravio izaslanika srpske vlade, ceo vagon su iskitili cvećem i na stanicu ga ispratili uz pevanje nacionalnih pesama. Barona su izviždali.

Po bečkoj i ugarskoj štampi, uz pomoć  pojedinih državnih  činovnika srpskog poreklam počele su da kolaju razne glasine, od toga da je patrijarh bio žrtva atentata izvršenog po želji ugarske vlade, do toga da je bio depresivan, pomračenog uma, i da je izvršio samoubistvo. Još pre nego što su nađeni njegovi ostaci, u mađarskoj štampi pojavio se napis „Patrijarh Bogdanović ubijen“, u kome je pisano kako je pao kao žrtva južnoslovenske zavere. Tu podlim i neistinitim  tvrdnjama posebno se isticao Pavle Joanović, državni sekretar ugarskog premijera grofa Tise. On je  uporno bez dokazalj tvrdio da su patrijarha ubili srpski zaverenici.

Ubistvo patriajrha je rasvetljeno 1922. godine kada je arhimandrit Georgije Vidicki u „Patrijaršijskom glasniku“ obznanio nove činjenice. Ovaj svešteno monah, za kojeg su  Ugari tvrdili da je veliki mađarofil i zato su  hteli da bude izabran i za vasiku, boravio je jula 1913. godine u Karlsbadu. Tu ga je na poverljiv razgovor pozvao jedan mađarski grof, koji je pretpostavljao da je Vidicki, posle neuspelog imenovanja za budimskog vladiku, neprijateljski raspoložen prema patrijarhu Lukijanu. Grof mu je poverio planove grupe ugarskih političara da po svaku cenu Lukijana Bogdanovića onemoguće, „moralno ili fizički“, da dalje obavlja dužnosti.

Prema rečima Žarka Dimića, ideja nalogodavaca likvidacije  je bila da se ovim ubistvom srpski korpus u Austrougarskoj obezglavi i odvoji od Srbije, posebno zato što je bilo dosta Srba među oficirima. Srbija je posle balkanskih ratova postala mala regionalna sila, koja se širila na jug. S druge strane Save i Dunava radilo se na pokatoličenju i mađarizaciji srpskog življa.