Dan kada su u plamenu nestali srpski vekovi
Martovski pogrom Srba na Kosovu dogodio se na dašnji dan, 17, marta, pre 16 godina. Bio je atak na živote preostalih Srba na Kosovu, nasilje nad njihovom imovinom i svetinjama. Za tren oka u plamenu su nestali srpski vekovi, albanski teroristi egzodus nad jednim narodom počinili su pred očima međunarodne zajendnice i snagama NATO, a koju godinu kasnije Srbima je i definitivno oteto Kosovo, a Albancima data nezavisnost.
Povod za progon Srba bila je jedna lažna vest na albanskoj nacionalnoj televiziji da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka u Ibru, u selu Čabar, iako je već prvog dana bilo jasno da sa ovim tragičnim slučajem Srbi nemaju ama baš nikakve veze.
Novinar i publicista sa Kosova i Metohije Živojin Rakočević sećajući se ovog zločina bez presedana u novijoj istoriji za Sputnjik je izjavio:
„Zločin, pogrom Srba 17. marta 2004. godine je najveći mirnodopski zločin u posleratnoj evropskoj istoriji. To je neka vrsta srpske vartolomejske noći u kojoj apsolutno ni jedan segment našeg života nije ostao nedirnut. Sve što smo imali tog dana pogođeno je direktno u srce, i to je jedan pogrom takvih razmera da mi, danas, 16 godina kasnije, ne možemo da shvatimo šta nam se dogodilo. Tog dana je nama definitivno uzet grad.
Sva ta masa koja se kretala prema nama bila je precizno vođena od kosovske policijske službe do ljudi koji su im služili kao vodiči.
„Potpuno je sve očišćeno što podseća na Srbe u gradovima. Dakle, ni jedan jedini srpski predmet crkva, kuća imanje… nije preživelo taj dan. Sećam se učiteljice Dobrile Dovašević koja je posle pogroma sva modra, isprebijana u kampu u Prizrenu žalila samo za jednim; za svojom mačkom koja je sve vreme dok su je tukli i mučili bila kraj nje. Mačka je ostala u spaljenoj kući i nisu je našli,“ dodaje naš sagovornik.
Rakočević kaže da je ovde reč o životima koji su uništeni i koji su dodatno vraćeni u geto, a tog dana su granice srpskog geta na Kosovu i Metohiji u stvari utvrđene.
„S druge strane, tog dana se dogodilo ono što niko od nas nije očekivao, a to je da međunarodna zajednica odluči da Albance nagradi nezavisnošću Kosova. Eto to je bila kap koja je prelila čašu za nas, i trenutak kada je ovaj prostor nezasluženo nagrađen, kao verovatno nikada u evropskoj istoriji, za egzodus nad jednim narodom,“ zaključuje sagovornik Sputnjika.
Nasilje nad Srbima počelo je u Kosovskoj Mitrovici. Na centralnom Kosovu, u selu Čaglavica nadomak Prištine, okupili su se Srbi na protestu povodom ranjavanja mladića Jovice Ivića.
Dok su protestovali njegovi školski drugari i meštani, iz pravca Prištine dolazila je rulja od oko 10.000 hiljada Albanaca spremna da napadne. Tokom dva dana nasilja stradalo je osmoro Srba i 11 Albanaca, uništene su i spaljene srpske kuće i svetinje SPC.
Tadašnji šefa Unmika Hari Holkeri izjavio je da je situacija pod kontrolom, međutim, pola sata kasnije, dogodila se pucnjava u Mitrovici, sat vremena kasnije u Čaglavici je zapaljeno deset srpskih kuća, dvojica Srba su bila ranjena.
Sukob između demonstranata i vojnika Kfora trajao je skoro ceo dan, preko 20 vojnika Kfora je bilo povređeno. Sve se to završilo oko 20 sati uveče kada su u selo došli američki vojnici Kfora iz Bondstila.
U dva dana nasilja teško su postradali Srbi i njihova imovina i u Kosovu Polju, Obiliću, Lipljanu, metohijskim i sredinama Kosovskog Pomoravlja. Oskrnavljeno je ili potpuno uništeno 35 crkava i manastira, a nestalo je ili oštećeno više od deset hiljada vrednih fresaka, ikona, ali i mnogo drugih crkvenih relikvija. I danas, 16 godina kasnije, postoji težnja o brisanju srpske kulture i religije.
Šesnaest godina od martovskog pogroma niko od Albanaca nije odgovarao za zločin, a međunarodna zajenica oličena u jedinicama Kfora, kojima je komandovala Amerika, okarakterisala je egzodus Srba kao incident.
Veselin Dželetović, srpski pisac i pesnik, autor knjige „Srpsko srce Johanovo“ u kojoj se bavi trgovinom organa Srba sa Kosova, prisetio se pogroma 17. marta 2004. godine i na fejsbuku sa svojim pratiocima podelio post.
„Ne opraštam i ne zaboravljam 17. mart. Sinoć zemljotres na Kosovu i Metohiji! Da podseti zlikovce na pogrom koji su počinili na današnji dan! I da znaju da će odgovarati jednog dana“, napisao je Dželetović i istakao kako će na to da ih podseti pesmom, koju ovom prilikom prenosimo:
Šarov
Nemam ni kuću, srušena osta,
trošna je bila, ko velim ja —
gradu srušiše četiri mosta
pa, vidi, opet blista i sja.
Nemam ni njivu, uzeo skot,
premda nije ni bila plodna:
gaj i šumarak, dokle je plot,
a zemlja smonica, nije baš rodna.
Kola sam imao, oteo gad,
audi stotka, koža i klima,
ali sam ipak shvatio sad
teže je palio kad dođe zima.
Zamakli tek smo iz našeg sela
kad horda zveri nagrnu, banu,
plakala tad je kolona cela,
nestade selo u jednom danu.
Krenuli redom sve da pale,
počeli najpre od krova,
a onda su dole iza štale
naleteli na Šarova.
Kidisao, lajao je, sa njima se tuk’o,
zlotvora je uvek prepoznati znao
a lavež je njegov tek onda zamuk’o
kraj bunara mrtav kad je pao.
Biće još kuća, njiva i kola,
pa sve to čovek stvara,
ali nikad više toliko bola
i nikad više Šarova stara.
Dušu još imam, ranjenu samo,
srećan što nisam i bez nje ost’o,
poruku šaljem zverima tamo,
neka vam bude od Boga prosto.
Praštam vam kuću, njivu i kola,
za vašu dušu palim sveću,
praštam vam čak i trenutke bola,
ali vam Šarova oprostiti neću.
Izvor: Tamo daleko/Sputnjik
