Hercegovci koji su mladost dali otadžbini

„Ali, zaverenici nisu ni pomišljali da će njihov atentat biti povod ratu. Oni to kazuju tokom procesa, i kaju se što se toga tiče. Završavajući svoj članak o atentatu, Gaćinović piše: „Moj mladi drug nije ni pomišljao da će njegov metak izazvati Svetski rat. I verujte mi, kad ja čitam ratne izveštaje, u mojoj se glavi vrti strašna misao: zar smo mi, odista, to sve izazvali?“

Počivajte mirno, naivni mladi junaci. Vi ništa niste izazvali. Dogodila se druga, inače tako česta, stvar: lukavi, zreliji od vas, poslužili su se vašim dečačkim delom i protumačili ga kako je njima trebalo. To vaše delo bilo je čestita neka ludost, neoprezni jedan gest poniženih i uvređenih – ali kakvo je da je bilo, ono je vaše i samo vaše.“

Tako piše Pero Slijepčević u tekstu „Omladina i Sarajevski atentat“.

Kome se, zaista, tokom čitanja ovih riječi, ne probudi iskra znatiželjnog nestrpljenja da čuje nešto više o toj znamenitoj omladini srpskoj, o jednoj dugoj i nepreglednoj koloni buntovnika, o mladosti koja je s pravom nosila svoje ime, upravo stoga što je u njenom središtu, za razliku od dubokih očaja savremene generacije, bila žila otpora ?!

Naš vodič kroz sentimentalnu povijest jedne generacije je Pero Slijepčević, srpski omladinac iz gatačkog sela Samobora koji je bio prekinuo studije tokom Velikog rata da bi se, tijelom slab i bolešljiv, ali svojom čeličnom voljom i neustrašivošću duha, zdrav i uzvišen, priključio svojoj srpskoj braći i svojoj otadžbini u paklu Prvog svjetskog rata, prelazeći čak 22 180 kilometara puta kroz Ameriku, sve do Aljaske, okupljajući dobrovoljce i sakupljajući tamo pomoć od srpske emigracije za mučeničku srpsku vojsku.

Kroz rečenice besprijekornog stila, kroz fragmente iz Slijepčevićevih djela, ne namjeravam predstaviti jedan novi istorijski pogled, nego najprije ispostaviti srpskom narodu, poglavito Hercegovcima, jednu zbirku uzvišenih nacionalnih osjećanja, rodoljublja koje se potvrđuje žrtvom i svijetlećih poruka sa srpskog svetionika, ne samo za ono, nego za sva vremena. Ne govori li o našoj nekadašnjoj snazi nacionalnog duha upravo to što smo imali apsolutno savršenu vrstu nacionalnih radnika: ratnika u ratu, intelektualaca u miru ?! Jeste, imali smo takve ljude: i perom i puškom su branili otadžbinu, dok će mnogi naš savremenik reći: ni perom ni puškom, ni kucnut’ Srbijo! No, kakva je, dakle, bila srpska omladina 1914 ?

„Ako biste mi tražili da za elitu naše predratne generacije kažem samo jednu i najbitniju psihološku crtu, ja bih rekao da je to bila neka nadasve etička orijentacija. Bila je to neka strast za pravdom, neki ponos onih mladića da sačuvaju svoje etičko devičanstvo, neko držanje ljudi dužnika. Toj kardinalnoj osobini podvrgavalo se i shvatanje nacionalni metoda, i lični način života i odnos prema umetnosti. I u toj tački, čini mi se, razilaze se predratna i posleratna generacija. Ova poslednja realnija je i fizički jača: ona je u političkom pogledu kašto i požrtvovanija i strastvena bar kao i ona pre, ali je sigurno manje poetična. Oni su bili etični, ovi pragmatični. Kad ovi bace bombu, čine to po jasnoj dužnosti doktrine, po dubokoj mržnji na postojeći poredak; dok oni prvi nisu nikad bili potpuno slobodni od neke sanjalačke romantike; i baš zato su osećali sami u sebi neku romantičnu zanesenost kao slabost, oni si sami sebe dresirali za realan rad, i stalno grmeli protiv praznoslovlja, i odricali se čistog estetizma i živovanja u životu, i bacali na žrtvu zemlji ne samo život svoj nego i dušu svoju, tj.naklonosti svoje.“

Putovali su Pero Slijepčević i Vladimir Gaćinović u Ameriku, sakupljali pomoć za srpsku vojsku, okupljali dobrovoljce i zvali u ime otadžbine i za otadžbinu. Ko su ovi ljudi?

Ako jedna slika vrijedi hiljadu riječi, onda prijateljstvo dva velika čovjeka na maloj i stoljetnoj fotografiji vrijedi hiljadu puta više. Posmatrajući ovu fotografiju kao kakvo umjetničko djelo koje bi trebalo, obrativši pažnju na svaki detalj, opisivati u cjelini, posmatrača zapljuskuje talas nemoći, a za njim, i jedan val odgovornosti koju izaziva svijest o našoj nedoraslosti da tako udaljeni – i sve udaljeniji – od teme našega interesovanja, progovorimo o dvije znamenite srpske ličnosti, o dva Hercegovca, dva prijatelja i sapatnika.

Na fotografiji napravljenoj u Beču, sa srpskim studentima 1911. godine, u gornjem redu, prvi s lijeva je Pero Slijepčević, Gačanin, profesor univerziteta i najznamenitiji srpski germanista, „svijeća koja gori u podrumu“, jedan od najvećih humanističkih duhova svoga vremena, a docnije, u Brozovoj Jugoslaviji oklevetan i diskriminisan. Ivo Andrić je, na poziv da postane član Srpske akademije nauka, odgovorio da je njega sramota da bude član akademije u kojoj se već ne nalazi jedan Pero Slijepčević. Pored Pera, na slici je Vladimir Gaćinović: Bilećanin, pisac i ideolog Mlade Bosne koji je smatrao da je jugoslovenstvo miješanje dobrog, srpskog vina sa hrvatskom vodom. Tvrdio je da se mora propovijedati „kult nacionalne dogme“ i nacionalizam kao najveća tendencija života. Ključni činilac Gaćinovićeve revolucionarne borbe bilo je „kosovsko tiranoubistvo“. O Gaćinovićevim uticajima na Principa, Borivoje Jevtić je 1920. zapisao: „Prvi trenuci s Gaćinovićem pretvorili su se za Principa u trajne. On je bio s Gaćinovićem i onda kada nije boravio uz njega.

Imponovala mu je njegova moralna snaga kao i njegovo apostolstvo koje je u ime cilja kome je služilo prelazilo mirno preko svih patnji, ne sustajalo pred preprekama, ne jenjavalo pred progonima.“

Vladimir je otrovan u Friburgu 1917, u koordinasanoj akciji tajnih službi. Imao je svega 27 godina. O dvadesetogodišnjici Vladimirove smrti, Slijepčević je pisao da je „u toj njegovoj seti“ bilo „ono što je Cvijić nazivao kod naših Dinaraca „istorijskom setom“. U tekstu „Put Vladimira Gaćinovića u Ameriku“ Slijepčević piše da su se „u njegovoj duši sudarale dvije ideologije: nacionalistička i socijalistička. Po teorijskome uverenju socijalista, on je bio po stvarnome svome radu nacionalista. Takva je bila nužda vremena. Njegovi ruski drugovi nisu to uvek razumevali i poneki su se, kao npr. Lav Trocki, čudili tome mladiću čiji je socijalizam i odviše prepleten nacionalnom romantikom.“ Vladimir je, piše Slijepčević, „u dve tri pesme u prozi (…) pokazao koliko je sav njegov socijalizam (predstavljen u „Drugarici s Volge“) i buntovni nacionalizam (simboliziran u „Kvaterniku“) u osnovi svojoj bio poetičan, i kako je Gaćinović u dubinama svoje duše bio pesnik, a bombaš tek po etičkoj svesti po dugu našemu prema ljudima nevoljnicima, a takav je bio naš narod.“ Na drugom mjestu, Slijepčević kaže: „Melanholija je bila glavna crta njegova temperamenta.“

U „Pomenu o četrdesetnici Vladimirove smrti“ koji je Slijepčević izgovorio 2. septembra 1917, u Grčkoj crkvi u Lozani, stoji i ovo: „Najrasniji čovek u celom našem mladom kolenu, on je bio sama inkarnacija naše rasne duše, i nije je samo doživeo umom, nego je proživeo i propatio životom. Govoriti o duši Vladimira Gaćinovića, pesnika i revolucionara, to je dakle govoriti o poslednjoj evoluciji pesničke i hajdučke srpske duše uopšte, ili o srpskom rasnom problemu današnjem i to specijalno srpskom i sa srpske tačke gledišta.

Kroz celu našu istoriju osetili su i guslari, a osećamo i mi, da ide vatrena struja neke mesijanske misli, povijajući za sobom cele generacije, i kršeći ih, i pretapajući, i dižući i sagorijevajući opet….Ali ima u našoj krvi jedan otrovni bakcil koji se predaje s kolena na koleno. Ima osim sada opisane bele strasti jedna crna strast, u kojoj se genije naše rase slama kao pravi manijak. Ta je strast, da je odmah kažem, netrpeljivost. Ja ne znam u koliko je ona plod slovenske krvi, znak neprosvećenosti, ili zaraza od Orijenta. Ali izgleda nam, dok su drugi narodi netolerantni u pitanjima religije, da je srpski narod jedan od najtolerantnijih u tome pogledu, a jedan od najnetolerantnijih u pitanjima društveno-političkim. To je upravo neverovatno kako taj razorni bakcil deluje danas u našoj krvi kao što je delovao u krvi podanika Uroša Poslednjeg.“ Ove Perove riječi, kao zvono opomene, treba da odjeknu i danas, nakon svega, a opet, nekako, u svemu.

I opet, na koncu, ko su bili Vladimir Gaćinović i Pero Slijepčević? Ko si ljudi koje vidite na fotografiji i koje vam prestavljam u fragmentima samo da bih predstavio duh jedne generacije, jedne nesrećne, ali vitalne omladine u još nesrećnijem, ali herojskom vremenu?

Oni su, dragi čitaoče „Slobodne Hercegovine“, upravo Mlada i Slobodna Hercegovina, vitalno „srce naše zemlje“, koje je, neprestano, u mračnim stoljećima, istiskivalo i žrtvovalo svoju najdragocjeniju mladu krv, u duhu vidovdanske etike i kosovskog zavjeta, i koje i danas, nakon svega, a opet nekako u svemu, mora nastaviti da iz svojih malobrojnih žila vuče posljednje kapi krvi i da svojim grčevitim trzajima, pokušavajući da obnovi nekadašnji ritam, ulijeva mlazove svoje krvi u pokidane srpske arterije, jer se naše vrijeme ne mjeri godinama nego pokoljenjima, kao što se naša pokoljenja ne mjere tržišnim kantarima nego žrtvovanjima.

Srećan Vidovdan!
Kosovo i Metohija su Srbija!

Naslovna fotografija: Pero Slijepčević, Vladimir Gaćinović i Ljuba Mijatović sa grupom studenata u Beču 1911. godine

Tekst: Rade Crnogorac/Slobodna Hercegovina