Izazovi i iskušenja srpske dijaspore u Nemačkoj

Nova knjiga dugogodišnjeg saradnika „Korena“ Predraga Peđe Rakočevića, je po mišljenju Izdavačkog saveta na čelu sa prof. dr Milivojem Pavlovićem, „jedinstven novinarski pečat i važan prilog istoriji srpske i jugoslovenske žurnalistike“. Knjiga na oko sedamstotina stranica uskoro izlazi iz štampe u Izdanju „Narodne prosvete“ iz Beograda. Dušan Milovanović,poznati beogradski novinar urednik ovog izdanja, ovim tekstom predstavio je autora knjige.

Piše: Dušan Milovanović

Za uobičajenu predstavu o novinarima i novinarskom poslu, Predrag Rakočević je sasvim netipičan, možda i jedinstven primer u novijem dobu srpskog novinarstva. To mu nije bila profesija ali je u periodu od 1980. do danas izgradio prepoznatljivo novinarsko ime i ostvario impozantan učinak, ravan radnom veku novinara koji se smatraju dobrim i izuzetno vrednim profesionalcima.

Posle pohađanja Deste beogradske gimnazije, koja se nalazila na Maloj topčiderskoj zvezdi- danas je u toj zgradi Vojna gimnazija, obreo se u Nemačkoj gde je u Ahenu studirao hemiju. Pisanjem je počeo da se bavi još u gimnazisjkim danima -člancima za neke rubrike Večernjh novosti, Politike, ponekad i za omladinski list Mladost itd. Radeći u okolini Štutgarta, kao beogradsko spretno i okretno dete, snašao se u osrednjem privatnom biznisu, postao uzoran građanin i stekao, pored srpskog i nemačko državljanstvo, a onda ga je povuklo nešto sadržajnije i više od nostalgije.

Želeo je da bude na živoj vezi sa domovinom i da joj predočava gde su joj po svetu rasuta deca, i kako žive u potrazi „trbuhom za hlebom”. Uz redovan posao seintuzijastički i strastno posvetio pisanju i postao saradnik „Večernjih novosti”, najtiražnije jugoslovenske novine, u času kad su se, izvornom ambicijom same redakcije, upustile u poduhvat da imaju i dnevno izdanje za srpsku dijasporu širom Evrope. Sasvim razumljivo, Nemačka je bila razložan izbor i ‘udarno evropsko tržište‘ za uticajni jugoslovenski list, jer se tamo nalazio i najveći broj „jugoslovenskih radnika na privremenom radu u inostranstvu”. Tako se, u Frankfurtu, u jednoj solidnoj štampariji, zalaufala rotacija stranog iz danja „Novosti”, dok se u Jugoslaviji za novine još govorilo da su „društvno sredstvo javnog informisanja”. To je vreme kad su klasična papirna izdanja još držala primat nad elektronskim, čiji će razmah tek da usledi.

Svoju žarku želju i motive da piše za novine Rakočević kratko, ali upečatljivo, objašnjava u svojoj autobiografiji, a u „Novostima” su odmah shvatili šta dobijaju njegovim pitkim tekstovima, sa životnim i sudbinskim temama i mukama naših ljudi koji su u zapadnom svetu tražili svoje uhlebljenje. Šire gledano, tako se stvarao dvosmeran ‘komunikacijski kanal‘ kojim se u javnosti odslikavalo kakve su i koliko su efikasne neminovne spone između domovine (matice) i njene širom sveta rasute dijaspore. Pošto se vremenom ustalio, a potom i odomaćio kao redovan saradnik u „Novostima”, Rakočević će postati potreban i drugim redakcijama, pa se njegovi tekstovi nižu i u „Kuriru”, „Korenima”, reviji „Penzija”, potom i u drugim izdanjima, stasalim nastankom nove ere informisanja- npr. u svojevremeno novom štampanom nedeljniku za čitaoce u inostranstvu „Novosti plus“ idr. Primat vremenom preuzimaju elektronski mediji, izrasli na temeljima klasičnih novina. Često je bio viđen i u nekada kultnoj TV emisiji „Srbi u svetu“ Radio-televizije Srbije, zatim u TV emisijama B92, u TV programima televizije Karić i slušan u najstarijoj emisiji Radio-Beograda za Srbe u inostranstvu „Večeras zajedno“.

Predrag Rakočević nije bio ‘akreditovani novinar‘, jer je u Nemačkoj živeo i radio svoj primarni posao, stvarajući porodicu i svoj imetak. Mogao je, uslovno, biti imenovan kao ‘stalni strani dopisnik‘ svake redakcije za koju je pisao. On je, međutim, u pravom smislu, bio slobodni novinar, nezavisan od bilo koje redakcije, nevezan zaposlenjem (radnim mestom) ili nekom regulisanom obavezom honorarnog saradnika. Samo nekoliko meseci je bio, na preporuku nekadašnjeg glavnog urednika i direktora kompanije Novosti Mirka Stamenkovića, član Udruženja novinara. Iz članstva je ispisan jer je tadašnji statut Udruženja prihvatao samo one članove koji su bili u stalnom radnom odnosu sa nekom redakcijom ili bili povremeni dopisnici po Ugovoru o radu. To Rakočević nije hteo pa je zauvek ostao zaista slobodni novinar. Čak i dosta kasnije, kada je statut možda bio promenjen, nikada više nije želeo da bude član bilo kog udruženja novinara. On je sam, po sopstvenom viđenju stvarnosti, procenjivao i odabirao udarne teme, sa istančenim osećajem za životnu svakodnevicu našeg čoveka u tuđem i stranom svetu, u kojem je i on živeo.

Uviđao je, pritom, koliko je taj ekonomski a kasnije i politički zahuktali moćni svet Zapada, prvenstveno nemački, proračunato i sve manje suptilno počeo da utiče na ključne svetske procese. Zato će se Rakočević osmeliti ne samo da odslikava, već i komentariše sve naglašeniju nemačku ambiciju da kreira svetske procese, koji su, dobrim delom, bili i tendenciozno usmereni prema Jugoslaviji. Zapljuskivali su, a potom i podrivali njenu rovitu stvarnost, pospešivali procese dezintegracije i slamanja države, čiji će se narodi ubrzo naći u međusobnim krvavim građanskim ratovima. I u takvim okolnostima, Rakočević će očuvati pravu meru za istinu bez pristrasnosti.

Među malobrojim, utemeljenim analitičarima i istoričarima novinarstva, nesporna je ocena da se Predrag Rakočević može svrstati među veoma objektivne i britke hroničare srpske dijaspore, prvenstveno one razvejane po Zapadnoj Nemačkoj. Istovremeno on je usputni kritičar životne stvarnosti i društvene prakse dva sasvim izrazito različita društvena sistema. S jedne strane kapitalističkog, prvenstveno nemačkog, a sa druge socijalističkog, oličenog u jugoslovenskom konceptu socijalizma, sa istaknutom političkom ulogom u Pokretu nesvrstanih zemalja.

U Rakočevićevom novinarskom zahvatu prvenstveno je fokusirana svakodnevica običnog, ‘narodnog čoveka‘, radnika i građanina, koji se obreo u Nemačkoj, u svetu modernog i moćnog Zapada, koji je istovremeno prisutan i ovde u Srbiji i Jugoslaviji. Njegova preokupacija su, pre svega, Srbi – gastarbajteri, pri čemu je taj ‘zapadnjački termin‘ u jugoslovenskim zvaničnim formulacijama bio neprimeren pa se koristila zvanična državna odrednica „naši građani na privremenom radu u inostranstvu”. Naglašavanjem ‘privremenosti‘, indirektno je sugerisano da sve masovniji odliv domaće radne snage nije izraz egzistencijalne nužde na stotine hiljada ljudi zapućenih na Zapad, niti da je to posledica slabosti i mana jugoslovenskog društva. Tumačilo se da je to izraz ‘dostignutih sloboda i prava našeg čoveka‘ da živi i radi gde god hoće, ali da ga prava sreća čeka tek sa povratkom u rodni zavičaj.

Rakočević se nije rugao i podsmevao takvim političkim frazama već ih je razobličavao svedočeći sa lica mesta, iz ‘središta sasvim konkretnog života tih ljudi‘. On realno sagledava stvarnost i upečatljivo piše o raspetosti srpskog gastarbajtera u Nemačkoj, gde živi prigušeno i skučeno, nastojeći i nadajući se da će u rodnom kraju, kad se jednom vrati, ostvariti srećniji i puniji život. U takvoj raspetosti, on svesno zakida sopsvenom životu i trajanju, pomažući svojima u otadžbini, da žive nešto bolje i imaju nešto više od svojih komšija i sugrađana. Iz takve životne rastrzanosti neminovno se rađale svakovrsne socijalne drame, trenutnog ili trajnog karaktera, čiji je učinak saglediv tek sa protekom mnogih godina.

Mereći težinu poslova dostupnih gastarbajterima, i sva njihova odricanja, Rakočević taj „strani dinar” (nemačku marku), u krajnjem zbiru ne idealizuje, ali i ne precenjuje. Ipak je taj mukotrpno stečen krvavi dinar bio dostupniji stotinama hiljada naših ljudi nego neko „stalno radno mesto” u domovini Jugoslaviji. Rakočević nije okolišio da napiše šta je prava istina, ma koliko ona, u ondašnjim uslovima, kvarila ideologizovanu sliku jugoslovenske ‘svestrane uspešnosti, čak i u svetskim razmerama‘. Rakočevićev zaključak je nedvosmislen: „bezuslovnim otvaranjem granica, sve ta ogromna masa ljudi samo je sklonjena sa evidencije nezaposlenih”. Uprkos svemu tome, ti isti ljudi, vole i poštuju svoju domovinu, svoj stari zavičaj, redovno šalju zarade i uštedu u rodni kraj, svojim porodicama ili roditeljima. Time i te kako pomažu opštem socijalnom stanju svoje otadžbine, što su zvaničnici ponekad, i uglavnom škrto, isticali i javno priznavali.

Vremenom su iz Rakočevićevih tekstova počela da provejavaju i sasvim konkretna nezadovoljstva dijaspore, jer im se domovina ponašala kao nezahvalna maćeha. Rado je primala njihove novčane doznake, ali njih je istovremeno „globila carinama i uvoznim dažbinama, ucenjivala vojnom obavezom, iziskivala novčanu pomoć za raznorazne potrebe i još kojekakve samodoprinose za javne radove. Na red dolazi i bolna tema asimilacije; hoće li deca naše dijaspore, rođena u tuđini, biti i koliko naša, ili sasvim odrođena, zbog slabih ili nikakvih izgleda da svoju budućnost vide u zemlji svojih roditelja. Nije, pritom, presudno šta i koliko u svemu tome znači dopunska nastava na roditeljskom jeziku, čak i da je dobro organizovana, što je retko bio slučaj. Rakočević ne okoliši: „ključno je pitanje da li matica ima realnu egzistencijalnu privlačnost i sigurnost koja opredeljuje mlade ljude”.

Rakočević je živeo sa tim temama, bio svedok, očevidac i žestok kritičar pomanjkanja državne svesti otadžbine, kojoj kao da i nije bilo važno da se suštinski bavi svojom dijasporom. Njegovi britki tekstovi sa takvim temama ne sugerišu utisak da je srpsko/jugoslovensko društvo bilo spremno da se u toj oblasti energičnije popravlja i menja i da „podnosi i kritiku”, od koje se Rakočević nije ustezao. Ostaće tako i u narednom vremenu, pa i do današnjih dana. Kako god, Rakočević je među čitaocima i u javnosti, posebno u dijasporskom okruženju, postao prepoznatljiv ‘javni radnik‘, korisniji i agilniji nego „isturene institucije domovine”, konzulati, ambasade i razna predstavništva.

Na neki način, doživljavan je i kao ‘kontrolni organ‘, dijasporski nadzornik koji domovinske institucije izvodi na vetrometinu opravdanih kritika i javnog nezadovoljstva zbog njihovog lošeg ili nedovoljnog rada, birokratske tuposti, a često i nedoraslosti obavezama koje su im delegirane. Rakočević je tako, na sasvim prirodan način, izrastao u poznato ime srpske dijaspore, gradeći svojim ukupnim angažovanjem i novinarskim pregnućem njen jedinstven svetionik. Značajno je, u svemu tome, da ga nisu mimoišla iskrena i prestižna priznanja, za njegov, kako se ističe u obrazloženjima, „samopregoran društveni i nacionalni rad”.

Neka, na kraju, ostane zabeležena i činjenica da Predrag Rakočević, za više od devetsto napisanih i objavljenih tekstova nije hteo, niti pri hvatio da primi bilo kakav honorar, niti neku drugu nadoknadu. Bilo mu je od toga važnije da piše i vidi učinak svog jedinstvenog novinarskog entuzijazma. Sa otporom je prihvatio, makar i da se pomene, kako je, rukovodeći se svojim shvatanjem čovekoljublja, služeći pritom kao primer i uzor drugima, darivao desetine hiljada maraka Srpskoj pravoslavnoj crkvi ali i za šta god da su stizale molbe i apeli upućeni iz otadžbine.

Urednik i priređivač: Dušan Milovanović
Izdavački savet: Prof. dr Milivoje Pavlović (predsednik), prof. Zoran Popović, Zdravko Elez, Miroslav Stefanović, Predrag Savić, Dušan Gligorijević
Izdavači: ”Narodna prosveta”, Beograd za izdavača Zdravko Elez, Kulturni centar ”Čukarica“, Beograd
Lektor: Dragan Grbić
TehničBeograd, 2024.
ISBN-978-86-81404-11-9
PREDRAG RAKOČEVIĆ urednik (prelom i korice) Dragan Milenković

Izvor: Koreni