Kafa za Turke u lobanji

Svetogorska pošalica – Kako se rešiti neželjenih gostiju

Turski askeri (vojnici) dolazili su stalno u Kakovo (metoh manastira Hilandara). Dođu, zasednu, a monah mora da ih služi, po ceo dan piju kafu polagano, pa ne može da izvršava svoja poslušanja. Tako je to trajalo dosta dugo. Jednog dana monah izašao malo na portu (kod kapije), seo i duboko se zamislio. Prilazi mu vratar i pita ga:

-Što si ti brate tako zamišljen?

-Eto, tako i tako, već mesecima ne znam šta ću i kako ću. Sede askeri po ceo dan, piju kafu, razgovaraju o svačemu i puše a ja ne mogu da slušam, ni da se molim, ni posao da obavljam, ni poslušanja da izvršim, neko kad oni odu, sve na brzinu. Ne mogu ništa da postignem.

-Ništa se ti ne brini, lako se takvih gostiju rešit. Pođi sa mnom.

I odvede ga u kosturnicu, dade mu dve lobanje i kaže:
– Odnesti to tamo. U jednu stavi šećer, a u drugu kafu i stavi ih pored ognjišta. Kad kroz prozor ugledaš askere, ti odmah ruke u testo, al odnesi naćve u drugu prostoriju.

Dođu askeri, posedaju oko ognjišta, a monah:
-Bujrum, bujrum, oprostite, evo ruke mi od testa, ajte vi izvolte. Sedite, skuvajte kafu, poslužite se sami.
-Kako da ne, samo ćemo mi ! A gde ti je šećer i kafa?
-Pa tu su, desno od ognjišta, sve je tu: kafa, šećer i džezva.

Posle nekoliko trenutaka dolazi jedan turski vojnik, sav bled i pita:
-Oče, odakle ti nama kuvaš kafu?
Na šta mu monah odgovori:
-Jesi li video one lobanje tamo? Eto tamo ti sve stoji.
-A jel ti nama stalno tako kuvaš kafu?
-Stalno, takav je kod nas takav običaj.

I nikad više nisu došli.

(Dečanske i druge priče – Arhimandrit Mr Aleksej Bogićević; Radmila Mišev )