Knjiga o srpskom junaku na Sajmu knjiga u Beogradu
Piše: Zdravko Elez
Ličanin Miloš Šupica, koji više od šest decenija živi u Sjedinjenim Američkim Državama, a poslednjih godina penzionerske dane provodi u Tenesdiju, svojim dobročinstvima zadužio je srpski narod, posebno u otadžbini, ali i mnoge ljude širom sveta od Etiopije do dalekih Filipina.
O ovom junaku našeg doba, savremenom Obiliću, portal „Tamo daleko“ objavio je opširnu priču, a potpisnik ovih redova imao priliku lično da razgovara sa Milošem o njegovim dobročinstvima i životu od rodnih Plitvica do Tenesija i prenese utiske sa nedavne emotivne promocije u Udruženju književnika u Beogradu njeogvih memara „Od Srpske Krajine do Amerike“, koju je priredio njegov prijatelj Beograđanin Predrag Karasović.
Na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga, na štandu Uprave za saradnju s dijasprom i Srbima u regionu, posetioci će takođe imati priliku da se u petak, 25. otkobra u 13 časova, upoznaju sa likom i delom Miloša Šupice, a domaćin na štandu u biće im Predrag Karasović, koji se aktivno uključio u Miloševu humanitarnu organizaciju „Spasimo srpsku decu“, koju je ovaj veliki čovek osnovao 1992. godine, kada se širom bivše Jugoslavije širio ratni požar.
-Kako sam polako ulazio u organizaciju, sve sam više shvatao veličinu ovog čoveka. On je osetio potrebu da pomogne svom narodu. Razmišljao je na koji način može da pomogne i došao je do zaključka da bi bilo najbolje da ono što naši ljudi ne mogu da obezbede, da on proba da im obezbedi. Prva akcija koju je radio bila je da se deci kojoj su roditelji poginuli u Republici Srpskoj, da im se dodeli stipendija svakog meseca – kaže Karasović.
Za rubriku verovali ili ne su podaci o akcijama pomoći Miloša Šupice Srbiji i Republici Srpskoj. Od rata devedesetih godina prošlog veka dopremio je pomoći otadžbini, koja se procenjuje na oko 80 miliona evra, a slovom i brojem obukao je, nahranio i lečio oko 20.000 srpske dece. U njegovom domu u Tenesiju lično je boravilo i lečilo se na desetine srpskih ranjenika i teških invalida, a višestruko više još kod njegovih, pre svega američkih prijatelja širom Amerike.
Miloš je jedini Srbin iz ratnih 90-tih koji je uspeo da dođe do tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona i ubedi ga da i srpski ranjenici treba da imaju pravo da se leče u Americi. Kako se to desilo opisano je u njegovim memoarima, u kojima su ispričane i brojne sudbine ratnih stradalnika, porodice Jokić, mlade deminerke Ljiljane Dakić, Slađane Kobas… Slađana je jedina od 13 banjalučkih beba koja je uspela da preživi nedostatak kiseonika u inkubatoru. Za ovaj neverovatan zločin krive su snage NATO, koje nisu dozvolile da se u Banjaluku dopremi kiseonik. Nažalost i Slađana je izgubila bitku sa životom u 13. godini, ali je Miloš lično učinio sve da je spase i lečio u svojoj kući u Tenesiju.
-Na ideju gospodina Šupice, koji je i danas predsednika organizacije Spasimo srpsku decu, pokrenuta je inicijativa da se donese Deklaracija kojom će se Sađana Kobas proglasiti simbolom stradanja srpske dece u ratovima devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije – kaže Karasović.
Iz bogate biografije Miloša Šupice izdvajamo deo koji je portal „Tamo daleko“ objavio 20. jula ove godine. Rođen je 1936. godine u selu Gornje Jezero podno Plitvičkih jezera u Lici. Kao danas se seća kuće u kojoj je proveo detinjstvo i tri mala jezera nastala od vode koja se niz brdo slivala od Plitvičkih jezera. Dom Miloševe porodice bio je na svega stotinjak metara od jezera. Tu je rođen njegov deda Nikola i otac Mihajlo koji je otišao u Ameriku, živeo je u Kanazas Sitiju, gde je radio kao mesar, ali se početkom Prvog svetskog rata vrato u zavičaj. Miloš je bio najmlađe od šestoro dece Mihajla i Petre. Srđan je bio najstariji, pa Dušan, Gojko, Milica i Đorđe.
-Svi smo dobili kosovska imena, na čemu je otac posebno insistirao. On je bio veoma nacionalno orjentisan i u njegovom srcu je bilo tvrdo srpstvo. Bezgranično je verovao u, kako je govorio, majku Srbiju – piše Miloš u memoarima.
Kada je počeo Drugi svetski rat braća Srđan, Dušan i Gojko, priključili su se Đujićevim četnicima, a on je ostao kod kuće sa ocem jer je bio premlad za borbu. Krajem rata, 1944. godine majku su mu ubile ustaše, a ista sudbina zadesila je Srđana i Dušana. Na svu nesreću otac Mihajlo je oslepeo. Teška srca Miloš je u 14. godini napustio zavičaj i otišao u Kostolac u Srbiji, gde su imali rodbinu, na zanat. Posle tri godine završio je školu i zaposlio se kao metalostrugar za platu od 10.000 dinara za koju je tada mogao da kupi samo jedne cipele.
-Tada sam na kredit kupio braon kaput, crne somotske pantolone, košulju i mašnu i rešio tog juna 1955. godine da pobegnem u Austriju. Kredit nikada nisam otplatio, ali bih i sada vrlo rado otišao u Požarevac i vratio dug samo da znam kome dugujem – navodi ovaj neverovatni čovek.
Posle silnih peripetija nekako je uspeo da se domogne Austrije gde ga je jedan farmer, kao roba otkupio za 350 šilinga i kod koga je proveo narednih šest meseci, a onda mu je jedan Hrvat, koji je mislio da je „njihov“ pomogao da dođe do Esena u Nemačkoj, gde se brzo zaposlio u rudniku. Već tada je razmišljao kako da dođe do Amerike i zbog toga putovao u američki konzulat u Dizeldorfu gde ga je jedan pukovnik pitao da li bi ratovao protiv Srbije ako bi se sukobila sa Amerikom.
-To nikako – rekao sam odlučno. – Nikada se ne bih borio protiv svog naroda, protiv moje braće i sestara.
Snovi su mu se srušili kada mu je ovaj odgovorio da zbog toga nema nikakve šanse da dobije viza za Ameriku. Ipak, na njegovo veliko iznenađenje posle dva meseca dobio je poziv iz Dizeldorfa gde ga je sačekao isti onaj američki oficir i uručio mu vizu. Rekao mu je tom prilikom da je on bio jedini Jugosloven koji je rekao da se ne bi borio protiv svog naroda i da je to bilo presudno kod dobijanja papira.
Tako je Miloš došao u obećanu zemlju, prvo u Klivlend u državi Ohajo, gde je proveo naredne tri godine, a onda se preselio u Los Anđeles u Kaliforniji, gde mu je bio i brat Đorđe. Tu je upoznao i suprugu sa kojom je dobio sina Marka, a potom i blizance sina i ćerku Damona i Kolet. Danas su to odrasli i vrlo uspešni ljudi. Ovaj vredni čovek u Kaliforniji je napravio biznis, prvo je otvorio jednu automehaničarsku radnju, potom još nekoliko. Upoznao je mnoge ljude, kojima je održavao i popravljao automobile, lekare, koji su mu uzvratili na svu dobrotu i poštenje besplatnim lečenjem srpskih ranjenika i dece.
Pre deset godina zatvorio je i poslednji servis, penzionisao se, a onda po svojoj i želji supruge zapucao u planinsku državu Tenesi, gde je u malo mestu Seviervil, u podnožju Apalačkih planina, netaknutoj prirodi, koja ga podseća na rodnu Liku, napravio brvnaru o kojoj je, kaže, oduvek maštao i koju je želeo. Ovde je našao svoj mir, svoj raj, ali ovde skuplja snagu i energiju i osluškuje potrebe otadžbine i malo, malo pa se zaputi da nekome donese pomoć. To je nešto što ga čini srećnim i što će svim srcem raditi do kraja života.
I kako reče sveštenik Mihailo Mikić iz Indijanopolisa Miloš Šupica je podigao sebi još za života dostojan spomenik, koji će večno da sija u dušama pravoslavnih Srba dokle god bude srpstva i Savine Svete Srbije.
