Pao je u dvoboju, a preživeo je karantin i kugu
Aleksandar Sergejević Puškin nije dočekao svoj 38. rođendan, tragično je nastradao u dvoboju, ali ga to nije sprečilo da u istoriju književnosti uđe kao jedan od najvećih ruskih i svetkih pisaca novog veka.
Po ocu Sergeju Lavoviču, bio je izdanak drevne ruske plemićke porodice čiji koreni sežu barem do dvanaestog veka. Puškinova majka Nadežda Osipovna Hanibal takođe je imala nemačke i skandinavske plemićke krvi.
Slavni je pesnik svoju prvu pesmu objavio već u petnaestoj godini, i, budući obrazovan na prestižnom Imperatorskom carskoselskom liceju kod Sankt-Peterburga, može se kazati da je njegov talenat bio prepoznat još od najmlađih dana. Ali bio je bundžija, liberalnih i prosvetiteljskih sklonosti, vatrene naravi koja mu je donela mnogo nevolja.
Njegov život obeležile su ne samo pesme i buntovništvo nego i ljubav prema Nataliji Gončarovoj, koja mu je došla glave i oterala ga u preranu smrt, ljubavi koja je na izvestan način stvorila Anu Karenjinu. Sa svojih šesnaest godina, kada je upoznala Puškina, bila je jedna od najpoznatijih moskovskih lepotica o kojoj se svuda pričalo. Bilo je to 1828, u vreme kada je umetnik pisao i serijski objavljivao „Evgenija Onjegina“ i tri godine nakon što je završio svoje remek-delo „Boris Godunov“.
Od tada se posvetio njoj, pisao joj pesme, a sa njene strane ta ljubav nije bila tako strasna. Ipak, posle mnogo ubeđivanja u aprilu 1830. godine pristala je na njegovu bračnu ponudu. Venčanje je odloženo zbog epidemije kolere pa su se venčali tek 2. marta 1831. godine. Iz karantina se tada obratio „braći, sestrama, sugrađanima i svim zemljacima“ i čestitao im veliki prolećni praznik. Evo njegove čestitke, koja bi nam i danas u vreme kada svet bije bitku sa korona virusom itekako dobro došla:
Sve će otići i sve će proći,
otići će sve brige i panika,
opet će putevi postati ravni
i vrtovi će opet biti puni cveća.
Pozovimo u pomoć razum,
Pobedimo bolest silom znanja,
I dane teškog ispita
preživimo kao jedna porodica!
Postaćemo čišći i mudriji
ne podlegli mraku i strahu.
Uzdignimo se duhom i postaćemo
bliži i bolji jedni prema drugima!
I neka se za prazničnim stolom
Svi opet radujemo Životu,
I neka i na ovaj dan Svevišnji
pošalje komad sreće u svaki dom!
Natalija mu je rodila četvoro dece, ali bračni par nije provodio vreme zajedno. Tako je došlo do toga da ona upozna upoznala francuskog imigranta Žorž-Šarla Dantesa posle čega se pronela glasina da ga vara, a to je bila zapravo spletka koju je velikom piscu nametila Grigorijevna Poletika, mlada dama koja je u svom grudima gajila patološku mržnju prema velikom umetniku, izgleda zato što je odbio njena udvaranja. Ipostavilo se i da je Dantes opsednut Natalijom, a da bi joj se približio zaprosio je njenu sestru.
Posle svega Puškin je Francuza izazvao na dvoboj, a ubeđivanja da odustane nisu urodila plodom pa je do dvoboja došlo 8. februara 1837. godine. Tom prilikom je ranjen u kuk i stomak i posle dva dana podlegao je povredama. Nikada veća tragedija nije zadesila svetsku književnost, nikada manji ljudi nisu uništili toliko vrednijeg od sebe, a Natalijino navodno neverstvo bilo je samo podavala Puškinovih neprijatelja.
Povod za ovu priču i podsećanje na tragičnu sudbinu najvećeg među najvećima je karantin u kome se svi nalazimo i njegove divne reči baš iz karantina u jedno drugo vreme kada je ljude morila kuga. Uspeo je da pobedi kugu, ali nije ljudsku bedu, zavist, mržnju, ljuobmoru i pohlepu.
