Sećanje na mučeničku smrt Marice Mirić

Napisala: Nina Stojanović

„Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osjećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju“ Ivo Andrić

Da se naš nobelovac, kojim slučajem, rodio koju deceniju kasnije i da je koju deceniju kasnije napustio ovaj svet, uverio bi se da mu je ova misao bila gotovo proročka. Kroz istoriju donosio je rat sa sobom, krv, kugu, glad i ratovalo se zbog žena, vlasti, teritorija, ali nikad na ovaj način i ovako.

Ratni vihor na Kosovu i Metohiji, doneo je nešto sasvim nepojmljivo u istoriji ratovanja. Ujelo je jedno pleme ruku koja ga je hranila, a nije bilo gladno. Teško je reći kada je i kako sve počelo, možda tada, a možda i ranije, a još teža je činjenica da se nikada nije ni završilo.

U dvodecenijskoj pauzi sedimo i prebrojavamo žrtve, ako i to činimo. Nismo dobri sa brojkama, nikada ne znamo da izračunamo do kraja. Međutim, još je strašnije što ni sa slovima nismo dobri, pa zaboravismo i imena da zapišemo. Kažu strašno je kad žrtve rata postanu brojke, kao da nisu bile stvarne osobe i imale stvarne živote. Jeste. Ali je mnogo strašnije što naše žrtve nemaju ni broj, numerisane su pod zaborav. Tako bi ostala zaboravljena i priča o Marici Mirić, da je nije zabeležio i negde ispričao mitropolit Amfilohije.

Porodica Mirić bila je čestita i imućna, ali ih je zadesila nesreća, te im je kćer Marica bila nepokretna. Tada tog juna, 1999. godine imala je blizu 30 leta i namučena devojka je dane uglavnom provodila u krevetu. Tužna sudbina, u koju je svetlost unosila majka. Dobra vila, centar i univerzum jednog nemoćnog bića, a majci je Marica bila podstrek za borbu sa životom, smisao i utočište.

Strašni dani krvavog sukoba su iza njih, tako kažu, ali to ne uliva nadu, srpska vojska i policija su otišli, a bezumnici i teroristi tumaraju okolo. Tek pristigle mirovne snage stoje kao statisti, a kad reaguju drže stranu Albancima. Narod je u strahu. Ovakav strah ranije nisu iskusili, teške su bile godine za njima, ali nekako, tu je bila policija, a i vojska, sad su ostali prepušteni sami sebi i neprijatelju. Mnogo naroda je proterano, a mnogi su u strahu i otišli. Gorela je cela Metohija, a oni govore da je gotovo.

Tako su tog junskog dana, ćerka i majka trošile svakodnevnicu, Marica ležeći u krevetu, a majka obavljajući kućne poslove. Provele bi njih dve još mnogo godina u svom malom carstvu koje su za sebe izgradile, da na njihovu kuću baš tog dana nije nabasala krvoločna banda terorista, obučenih u vojne uniforme pod imenom Oslobodilačke vojske Kosova, koje su sami sebi dali, ili su im pak dali isti oni mirovnjaci. I tu nastade sav besmisao rata. Iživljavanje zveri je bilo strašno i dugo, tukli su ih boli noževima, a onda su nesrećnu Maricu na očigled majke silovali, pa potom i zaklali, a kasnije su zaklali i majku.

Sve to su posmatrali kao voštane figure vojnici KFOR-a i ćutali. Neko od njih je samo dojavio manastiru Pećka Patrijaršija. Igumanija je blagoslovila da se Marica Mirić sahrani na monaškom groblju iza manastira, kraj nje je sahranjena njena majka, ima tu još grobova metohijskih mučenika.

Kada odem u Pećku Patrijaršiju, dok se grupa tiska kako bi čula istorijat manastira, od nekoga iz sestrinstva, ili stoji u redu za celivanje pred ikonom Majkom Božijom, Pećkom Krasnicom, ja potajno odem, nigde ne volim da sam sama kao u Pećaršiji. Uzmem nekoliko sveća i zaputim se na manastirsko groblje da Marici i ostalima mučenicima upalim sveću. Sednem negde kraj Maričinog groba i mislim o svemu, saberem misli pa prošapućem koju molitvu za njihive duše, za našu Metohiju, za Kosovo i Srbiju.

Toga dana sve je išlo obrnutim redosledom nego inače, kamenovali su nas u Peći, ništa strašno, samo nekoliko kamenica, ali dovoljno da naprave štetu autobusu. Ispred manastira nas susreće KFOR, počinju da uzimaju izjave, prave zapisnike, ne dozvoljavaju grupi da uđe u manastir dok se procedura ne okonča. Umarajućih dva sata da bi sačinili izveštaje, koji će u najboljem slučaju završiti u fioci, a ne u kanti za smeće. Nikada, ni za šta nisu pronašli počinioce, ubeđena sam da neće ni za pet, šest, „zalutalih“ kamenica. Konačno ulazimo u manastir, iscrpljena od puta, od pitanja vojnika, od zapitkivanja grupe, uzimam sveće i krećem na poznatu mi lokaciju, da se malo povratim i smirim misli. A onda čujem poznati mi muški glas iz autobusa:

-Sestro, gde ćeš?- upitao me je.

Ne, ne i ne! Zaista sam želela da budem sama, ali me pogled  u njegove oči pročišćene svetinjama, koje smo prošli u predhodnih dva dana, raskravi. Bio to pogled osobe koja je prvi put na Kosmetu, patriote koji je video i osetio slavu srednjovekovne Srbije i stradanje današnje. Bio je to pogled Srbina koji je pronašao svoju kolevku i smisao, bio je to pogled osobe koja je tog jutra imala prvu liturgiju u Dečanima.

-Hajd` sa mnom da ti pokažem nešto – odgovorila sam mu kroz osmeh.

Prišli smo Maričinom grobu, dala sam mu sveću da upali, seli smo pored i pričali dobrih sat vremena. O Marici, enklavama, Srbiji, Hrišćanstvu, stradanju, o manastiru, freskama…O ratu. Kada smo otišli da mu malo pokažem manastir, zapanjila sam se. Nema ljudi, Bože gde je grupa nestala, pretrnula sam i instiktivno potrčala ka izlazu. A tamo sačekao me je prizor kome sam se najmanje nadala. Neki momak je dirnut lepotom Bistrice i Pećke Patrijaršije, zaprosio je svoju devojku. Čitava grupa je bila ispred na parkingu, pootvarali su vina koje su noć pre toga kupili od domaćina u Orahovcu i Velikoj Hoči i slavili. Na nečijem telefonu se od buke i radosnih uzvika, jedva mogla razaznati melodija. Igrali su kolo i pevali rodoljubive pesme. One najlepše, kosovske.

Šokirani vojnici KFOR-a su kroz nevericu i čuđenje gledali u pedesetak Srba koji su samo pre par sati bili kamenovani. Ma to smo ti mi Srbi, radite šta hoćete, ali nam duh slomiti nećete!

Naslovna fotografija: Nina Stojanović pored groba Marice Mirić