Sećanje na žrtve kod Kraljeve česme

Tekst: Predrag Marković

Izbegavam da pišem o mučnim temama, ali ja ovde živim. Ispod Dvora u Beogradu. Par stotina metara ispod Kraljeve česme. Nju su 1936. podigli njegovi saborci iz ratova 1912-1918. U čast svog ubijenog komandanta, vrhovnog komandanta poslednje srpske vojske koja je oslobodila Beograd.

I podigli su je na granici sa njegovim imanjem. Da sa nje piju čistu vodu u hladu stenovite i šumovite jaruge. Da sklone umor i senku pred očima kad zastanu da predahnu. I zbilja, narednih godina bilo je to omiljeno izletištve a voda iz stene i danas se po izveštajima nadležnih smatra najčistijom u Beogradu. A decenijama su i česma i jaruga bili skriveni od očiju. Zatrpani zemljom, obrasli kiselim drvetom i ograđeni žicom. Žicu je sklonila vojska koja je poražena u krvavom raspadu zemlje koju je trebalo da brani. A močvarnu zemlju su isušile i očistile prvo moje komšije, pa potom i udruženja građana i aktivisti političkih stranaka.

U međuvremenu, oni koji su zidali oko jaruge (a ovo je jedna od najskupljih lokacija) iskopavali su i sklanjali ljudske kosti. Dok istoričari nisu rekli da je to jedno od onih 200 mesta u Srbiji gde su streljani i zatrpavani (a ne sahranjivani) civili između septembra 1944. i februara 1945. Bez suđenja i presuda. Imenom i prezimenom do sada je iz spiskova OZN-e od strane državne komisije potvrđen broj od 60.000. Od toga 33.000 streljanih po utvrđenom planu, preciznim uputstvima i naredbama da se pogubljenja vrše tajno, noću i mimo znanja redovnih vojnih jedinica.

Imena ovih žrtava se znaju, ali njihovih grobova nema. Imena naredbodavaca se znaju ali njihove osude nema. I državna komisija je naprečac ukinuta. I oslobođenje Beograda od strane srpske vojske se ne slavi. I u udžbenicima i novinskim napisima se ne govori (a od pre mesec dana postoji i knjiga sa dokumentima i spiskovima zločina OZN-e od 1944-1946.) o gradu od najmanje 60.000 civilnih stanovnika Srbije koji je ubijen u miru – bez krivice, suda i suđenja.

Ali, danas su zadušnice. I evo, već petu godinu zaredom, okupi se ovde pred Mitrovdan lokalno sveštenstvo, potomci žrtava, moje komšije, pokoji Beograđanin koji zna da je ovo mesto gde leži preko 10.000 žrtava. Nas nekoliko stotina. U vikendima pre toga dobrovoljci iz udruženja „U ime naroda – za slobodnu Srbiju“ i udruženja Kraljevina Srbija“ marljivo očiste i pripreme teren za parastos.

Zahvaljujući neumornom Srđanu Cvetkoviću na potpornom zidu nasuprot Kraljeve česme već dve godine stoji spomen mural. Toliko i u skupštini Grada stoji projekat uređenja da se ovo mesto bez ikakvih ozbiljnih troškova učini dostojnim. Na ulazu zastava Srbije i putokaz na srpskom i engleskom. Nisam gledao vesti. Ali siguran sam, na nekima od njih kao i svih prethodnih godina mora da su bili snimci sa Kosova i Metohije gde ljudi pokušavaju da odu na zadušnice, do grobova svojih bližnjih. I da im to ili ne daju ili tamo zatiču oskrnavljene spomenike i porušene krstove.

I ovde, u elitnom delu Beograda, noćas, uoči zadušnica, pod okriljem noći, nečija hrabra ruka tek priučena ćirilici iščupala je krst iz stene, naružila mural i putokaz, pocepala zastavu Srbije, iscrtala na česmi simbole iza kojih se krije, vređajući i čineći saučesnicima i one koji su tim simbolima verovali.

Neko je danas podsetio. Nedaleko odavde je dvorska kapela Andrije Prvozvanog i pod njenim svodom freska Isusa Hrista u čije čelo je neki hrabri „oslobodilac“ ispalio metak oktobra 1944. Pisao sam već da me pitaju zašto taj metak još uvek nije izvađen.
Neka je pokoj nad svima nevino stradalim.

*Autor je bivši predsednik Narodne skupštine Srbije i ministar kulture