Srbijo, pamti čast i junaštvo đaka kaplara!

Piše: Mira Bibliotekarka Kojić

Vek od legendarne Kolubarske bitke živi i ligenda o đacima kaplarima i mora biti življa nego ikada. Kao što kosovski mit poukama o nesebičnoj, čistoj i plemenitoj žrtvi za opšte dobro nadahnjuje Srbe vekovima posle čuvenog boja, tako i priča o đacima kaplarima ne sme da prestane i nestane. Usled prinesene žrtve i uloge u Velikom ratu, posebno u njegovoj prvoj godini, zaslužuju da budu više od epizode u istorijskim čitankama – valja da postanu važan deo kulture sećanja srpskog naroda.

Na Rajcu je u Kolubarskoj bici izvršen presudan proboj neprijateljskog austrougarskog fronta i tu je izginuo veliki broj đaka kaplara.

Sa vrha Rajca se po vedrom vremenu može sagledati celokupna panorama slavnog bojišta od Suvobora do obrisa Kosmaja i Avale, zbog čega je Rajac bio najpogodnije mesto za spomenik junacima odlučujuće bitke za Srbiju. Na projektovanju spomenika radili su akademik, inženjer Miladin Pećinar, inženjer Petar Radojević i arhitekta Dragomir Tadić (nekadašnji đaci kaplari). Za izgradnju spomenika  bio je zadužen Petar Radojević.

Slavkovica kod Ljiga dala je dva đaka kaplara, Svetozara Diku Nešića i Dragomira Uroševića. Miliša Nešić, u godini obeležavanja 100 godina Kolubarske bitke, na brdu Sama bukva, jednom od položaja srpske vojske iznad Slavkovice, izgradio je spomenik izginulim ratnicima u Suvoborskoj bici 1914. godine. Spomenik je više od građevine, on ima i duhovnu dimenziju, on je dokaz besmrtnosti onih kojih više nema, a koji su svoje kosti ugradili u budućnost ove zemlje.

Na Građeniku, brdu iznad Kadine Luke kod Ljiga, gradi se crkva nezaborava i sećanja na čast i junaštvo boraca Kolubarske bitke, ali i spomen crkva svim drugim izginulim ratnicima. Tu su 25, 26. i 27.novembra 1914.godine vođene teške borbe. Poginuo je đak podnarednik Milorad Masalović Sena, sin pukovnika Miladina Masalovića iz 8. puka I poziva, dok je nekoliko đaka bilo ranjeno. Sena je bio najmlađi među đacima kaplarima. Vojnici su ga sahranili na mestu pogibije.

Ljig čuva uspomenu za đake kaplare i kroz ime srednje škole koja od 2004.godine nosi naziv SŠ „1300 kaplara“.

A evo šta je prethodilo formiranju slavnog Skopskog đačkog bataljona koji je brojao oko 1300 kaplara.

Cerska bitka je odnela mnogo srpskih života– iz stroja je bilo izbačeno oko 260 oficira i 16.500 podoficira i vojnika. Srpska Vrhovna komanda je naslutila da će rat potrajati, te je u svrhu popune oskudnog starešinskog kadra (stradalog i u balkanskim ratovima) donela odluku da se studenti i đaci svih škola u Srbiji koji su dospeli za vojsku, kao i oni koji su odložili ispunjenje vojne obaveze dok ne završe školovanje, pozovu na odsluženje vojnog roka kako bi se pripremili za starešine.

Skoplje je bilo predviđeno za okupljanje studenata i đaka iz Beograda i iz Srbije, odnosno đaka viših škola i onih koji su „dobro svršili gimnaziju, realku i položili ispit zrelosti“, zatim završili trgovačku, poljoprivrednu, zanatsku ili učiteljsku školu ili bogosloviju. Takođe, sa evropskih univerziteta pristizali su studenti, svi oni radi obuke posle koje je trebalo da pomognu srpskim jedinicama na frontu, izloženim velikim gubicima i gubitkom vere u pobedu. Mnogi od đaka bili su već dobrovoljci po ratnim komandama, pa su i oni pozvani u Skoplje na obuku.

Za nekoliko dana broj pristiglih đaka popeo se na oko 1300, te je odmah formiran Đački bataljon. Najpre je obrazovano pet četa, svaka preko 200 vojnika, a nešto kasnije i šesta, od studenata pristiglih iz inostranstva (Francuske, Engleske, Belgije, Nemačke i Rusije). Pre početka vojne obuke đaci su uz naročitu svečanost položili vojničku zakletvu u prisustvu komandanta „Nove Srbije“ generala Damjana Popovića, potpukovnika Dušana Glišića, komandanta Vardarske divizije, oficira i građana.

Obaveza da rukovodi obukom  pripala je aktivnom pešadijskom potpukovniku Dušanu Glišiću, rodom iz Čačka, junaku iz Kumanovske bitke. Imao je zadatak da đake u Skoplju „na brzu ruku“ obuči „za oficire“ i potom ih uputi na front.

U vreme veoma teške krize u kojoj se našla srpska vojska povlačeći se pred novom Poćorekovom ofanzivom, 8. novembra je u Valjevu, u zgradi Okružnog suda, održana zajednička sednica Vlade i Vrhovne komande, kojom je predsedavao regent Aleksandar Karađorđević, tada vrhovni komandant vojske.

Sa svih strana stizale su loše vesti. Vojvoda Putnik je na sastanku saopštio da Vrhovna komanda mora sutradan, 9. novembra da napusti Valjevo.

General Mišić  je rekao: „Sve što može da nosi pušku, odmah da se uputi na bojište. Žandarme, pisare, poslednju odbranu. Zabušante. I sve đake odmah na front. Svu našu nacionalnu inteligenciju uplesti u vojsku. U premorene i proređene trupe đaci treba da unesu prvi činilac opstanka, duh i volju. U svaku četu po dva đaka. Nijedan đak ne sme ostati u štabu.“

Pašić: „Zar baš moramo i tu decu da damo?“

Mišić: „Moramo. Skopski đački bataljon odmah da krene na front.“

Pašić: „A i Bog će nam, valjda, malo pogurati.“

Vojnici su predložili, na političarima je bilo da donese odluku. Narodna skupština rešila je da na front, na poprište najžešćih okršaja, pošalje đake kako bi u odsudnim trenucima ulili snagu borcima i popravili moral. Sednicom Narodne skupštine u Nišu na kojoj je doneta odluka o slanju Skopskog đačkog bataljona na front predsedavao je Andra Nikolić.

„Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve“, ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja.

Njegov sin Dušan Nikolić, student prava i đak kaplar poginuo je na početku Kolubarske bitke. Drugi sin, takođe student prava i đak kaplar, poginuo je u oktobru 1915. godine na Belim Vodama.

Sredinom novembra 1914, srpske snage našle su se u ozbiljnoj krizi. Pred nadmoćnijim neprijateljem vojska se povlačila, fizički iscrpljena usled svakodnevnih borbi i bez dovoljno artiljerijske municije demoralisana. Činilo se da Srbija umire, da joj nema spasa.

Iako obuka nije bila gotova, Vrhovna komanda bila je primorana da zbog nepovoljnog razvoja događaja mladiće pošalje u borbu, da ih pošalje na Kolubaru i Suvobor, gde su učestvovali u bici koju je predvodio general Živojin Mišić. Prethodno su im dodeljeni činovi  kaplara, što ih je proslavilo – postali su legendarni Bataljon 1300 kaplara.

Četiri čete Skopskog đačkog bataljona 18. novembra iz Kragujevca krenule su pešice ka Gornjem Milanovcu u sastav Prve i Treće

armije. U Gornjem Milanovcu dočekao ih je regent Aleksandar Karađorđević, održao govor o potrebi odbrane Srbije i obraćanje završio rečima:

„Ni koraka nazad“.

Ovaj poklič novi kaplari odnose u svoje jedinice i on postade opšta lozinka svih đaka podnarednika. U lepoj omanjoj šumadijskoj varoši, gde se stiglo 19. novembra uveče, nastala je nova podela: dve čete odlaze za svoje jedinice preko Rudnika, dve preko Boljkovaca gde je bio štab Prve armije. Dve čete đaka, druga i treća, preko Lapova i Mladenovca, otišle su za Aranđelovac, za Drugu armiju.

Đaci i studenti su poslati kao pojačanja na Suvobor i Kolubaru da podignu moral, ohrabre srpske vojnike i vrate im poverenje u sopstvene snage; nadasve, uliju nadu da nije sve izgubljeno u trenutku kada je srpska vojska bila u povlačenju.

Za tri-četiri dana šest četa Skopskog đačkog bataljona već je bilo u sastavu ratnih jedinica na prvim borbenim linijama. Dočekali su ih proređeni redovi prekaljenih ali i premorenih ratnika koji su, bez smene i odmora, već tri meseca proveli u borbama. Tih novembarskih dana 1914. godine na frontu duž Ljiga i Kolubare, moral vojske bio je kao sivo, sumorno jesenje nebo. Sve veća oskudica oružja i artiljerijske municije nije nimalo olakšavala situacju. Srpska vojska je odstupala, posle velikih žrtava. Sjajni borci sa Kumanova i Bregalnice, sa Cera i Mačkovog kamena, preživljavali su tragične trenutke.

Na Suvobor đaci kaplari su stigli u danima kada su se divizije u sastavu Prve armije tek bile povukle na tu planinu. Suvobor i Rajac su napušteni  28.novembra, odstupilo se dublje u Srbiju, u pravcu Takova i Gornjeg Milanovca. Na padine Rudnika i Bukulje povukle su se i Druga i Treća armija, koje su, kao i Prva, dane odmora iskoristile da se srede, oporave, popune jedinice i dočekaju artiljerijsku municiju.

Vojska se odmorila, obodrila, sredila, u međuvremenu su dopremljene i dugoočekivane granate. Sa padina Rudnika pre izlaska sunca 3. decembra dolazile su, predvođene podoficirima i kaplarima, kolone vojnika na zborno mesto gde su već bili oficiri.

Trube Moravske divizije II poziva objavile su posle tri dana borbi: pala je Prostruga na Rajcu. Za samo tri dana probijen je neprijateljski front na Rajcu i Suvoboru. Posle osam dana Suvobor je ponovo bio u posedu srpske vojske, koja ga je napustila

iz strategijskih razloga. Pronela se vest da je komandant Prve armije general Živojin Mišić odmah po povratku u štab armije u Gornjem Milanovcu izdao Armijsku pohvalnicu đacima kaplarima iz Skopskog đačkog bataljona 1300 kaplara.

Sa Rajca se videlo Valjevo. Srpska vojska je u žestokom napadu zauzela Berkovačku kosu, Baćenac. Nastupala je putem Ljig – Mionica, prolazila Razbojište. Njena višednevna ofanziva na čitavom frontu donosila je samo povoljne vesti svom narodu. Čula se pesma „Dođi, Švabo, da vidiš gde je srpski Tekeriš“. Valjevo je oslobođeno, na redu je bio Beograd. Šesnaestog decembra je zvanično saopšteno: Beograd je slobodan!

Ćaci kaplari  ginuli su na Kolubari 1914, stradali i posle ove velike bitke u borbama za odbranu Srbije 1915, zauvek ostajali u albanskim gudurama, srećniji od njih prešli Albaniju 1915, učestvovali u proboju Solunskog fronta 1918. godine. Posle Velikog rata preživeli su nastavljali prekinuto školovanje, zapošljavali se, gradili akademske karijere – bili su intelektualna elita Srbije. Postali su pisci, diplomate, profesori, graditelji. Nažalost, mnogi su po drugi put u svom veku bili prinuđeni da ratuju. Neprijatelj je 1941. godine bio isti, ali način borbe malo drugačiji, budući da se tehnika ratovanja dosta promenila.

Kolubarska bitka odnela je gotovo trećinu đaka kaplara, Albanija i Solunski front drugu trećinu. Trećina je preživela sve borbe, a preživeli su sa ponosom do smrti nosili jednu od najvažnijih odrednica u životu – bili su pripadnici Skopskog đačkog bataljona.

Naslovna fotografija: Na Građaniku se gradi i crkkva posvećena junacima Kolubarske bitke, a temelje je osveštao vladika Milutin, episkop valjevski