Viteštvo Nikole Škerovića i njegovih sokolova u Pogorici

Piše: Saša Nedeljković   

Sokolsko društvo u Podgorici osnovano je 1907. Po Statutu Društvo je radilo na telesnom, umnom i moralnom vaspitanju svojih članova u narodnom duhu. Takođe je preko gimnastike i viteških igara radilo na očuvanju u mladih Crnogoraca viteškog duha njihovih junačkih predaka. Vežbalo je 120 članova Dušanovih sokolova.

Sokolsko društvo „Dušan Silni“ iz Podgorice je u pismu Srpskom Sokolu u Geri molilo za pomoć: „Molimo vas, draga braćo, da naše društvo preporučite svima Srbima, na prvom mjestu onima iz Crne Gore, da nas po mogućnosti pomognu kojim prilogom ili stupanjem u članstvo“. List “Soko” iz Njujorka preneo je vest srpskih listova da je policijska vlast u Podgorici zabranila dalje delovanje Srpskog sokola, navodeći samo da “tako hoće viša vlast”.

Posle Prvog svetskog rata obnovljeno je delovanje sokolskih društava na Cetinju i Podgorici. Rad sokolskog društva u Podgorici obnovio je 1920. dr Nikola Škerović, sa brojnim prijateljima sokolstva. Društva su radila u okviru Sokolske Župe Mostar sve do osnivanja Sokolske župe Njegoš.

Prilikom posete starešinstva Sokolske župe Mostar Cetinju 1926. u dvorani učiteljske škole održana je svečana sednica u spomen Njegoša. Bili su prisutni predstavnici državnih i vojnih vlasti, starešinstvo župe Mostar koje je zastupalo i starešinstvo saveza, delegati sokolskih društava župe, predstavnici prosvetnih i humanih društava i cetinjsko građanstvo. Sednicu je otvorio Čedo Milić prenevši pozdrave starešinstva Sokolskog saveza. Govorio je o sokolstvu i uspomeni Njegoševoj. Posle njega govorio je veliki župan. Zatim su sledili govori drugog zamenika starešine župe dr. P. Cankia i starešine sokolskog društva u Podgorici dr Škerovića posvećeni životu i radu Njegoševom. Govorio je i Gavro Milošević, starešina sokolskog društva Cetinje.

Na ulasku u Podgoricu kod Vezirovog mosta pozdravio ih je dr Škerović. Doček u Podgorici bio  je sličan dočeku na Cetinju. Svečana povorka na čelu sa župskom zastavom, zastavama kulturnih društava iz Podgorice, zatim društava iz Cetinja, Mostara, Podgorice, Danilovgrada i Nikšića uz mnogobrojno građanstvo krenula je glavnim, a zatim sporednim ulicama  Podgorice pred opštinski dom gde ih je pozdravio predsednik N. Šćepović.

Starešina  Sokolskog društva u Podgorici 1934. bio je dr Nikola Škerović, prvi zamenik bio je Nešo Šćepović, drugi zamenik Linus Dekaneva, sekretar Ilija Popović, blagajnik Branko Lainović, načelnik Cano Galičić, zamenik Ananija Nenezić, načelnica Olga Marčetić, prva zamenica Darinka Spahić, druga zamenica Olga Šošić, prosvetar Niko Marčetić, lekar dr. Bulajić, dr. Radivojević. Članovi uprave bili su Mitro Nenezić, Predrag Mijović,  Ananije Žarić, Stevan Mišolić, Špiro Kapuci, Jako Lainović, Smajo Bibezić, Ilija Pejanović, Buto Pokrklić, Milovan Vuković, Mitro Pavićević. Zamenici su bili Todor Ostrolučanin, Đorđija Bogićević, Aleksa Klikovac, Miloš Ulić, Aleksa Ivanović, Ilija Vujović i Ljubomir Mijović. Revizori su bili Srdan Marković, Mustafa Abdomerović i Ilija Vukčević. U Sudu časti bili su Vukašin Vukašinović, Ahmet Đečević, Mileta Popović, Nikola Terzić i Milisav Milačić.

Dr Nikola Škerović napustio je svoje bratstvo Grupkovića, koje je želelo da nastavi svešteničku tradiciju i otišao na školovanje na Cetinje, gde je završio nižu gimnaziju, pa u Srbiju, a zatim u Rusiju. U Rusiji je učestvovao u  revoluciji 1905. u povorci demonstranata u Tašketu. Nastavio je studije na univerzitetu u Pragu. Postao je borac za slovensku solidarnost. Po povratku u Crnu Goru, započeo je karijeru u cetinjskoj gimnaziji. Pokušao je da osnuje kulturno-prosvetno društvo, ali mu je predsednik vlade Tomanović, posle konsultacija sa kraljem Nikolom, odgovorio: Ne dozvoljavaju Vam se osnivati nikakve organizacije ni udruženja! To je stav Vlade. Pokušao je da izda časopis Mlada Crna Gora, ali je osujećen od vlade i dvora.

Pokrenuo je časopis Dan, list za nauku i književnost. Prvi broj pojavio se marta 1911. i bio izvanredno primljen, od crnogorske i srpsko-hrvatske čitalačke publike i naučno-književnih krugova. U časopisu je  dr Nikola Škerović bio ne samo urednik, nego i glavni saradnik. Bio je autor članaka iz filozofije, morala i etike kao i književnih priloga. U Danu objavio je autobiografsku priču “Prvi put”, kojom je započela gradska novela kao i “Život” sa temom iz seoskog života, zaostalih shvatanja i predrasuda.

U balkanskom ratu učestvovao je na skadarskom frontu u četi svojih bratstvenika Grupkovića u sastavu Bjelopavličke brigade. Posle rata primio je dužnost direktora podgoričke gimnazije u formiranju. Narod rodnog kraja ga je izabrao za poslanika crnogorske narodne skupštine. U svom programu tražio je: veće ustavne slobode, nezavisnost sudstva, slobodu udruživanja, samoupravnost opština, industrijsku izgradnju, uniju sa Srbijom i oslonac na Rusiju.

U Prvom svetskom ratu bio je na Hercegovačkom frontu. Posle kapitulacije Crne Gore bio je zarobljenik u austrijskom logoru Karlštajn, podnoseći odvažno patnje u zarobljeništvu. Posle završetka rata bio je ponovo direktor gimnazije u Podgorici. Formirao je kulturno-prosvetno udruženje Rad, radio je na širokom narodnom prosvećivanju, pisao je, obnovio  Državni arhiv na Cetinju, bio poslanik na listi  Demokratske stranke, borio se za ekonomsko uzdizanje Crne Gore, pokrenuo naučno-popularni  “Godišnjak podgoričke gimnazije”. Njegovim zalaganjem podgorička gimnazija je dobila novu zgradu 1933. Suspendovan je sa mesta direktora podgoričke gimnazije posle februarskih demonstracija 1935. u kojima su učestvovali i učenici gimnazije. Škerović je bio protiv drakonskih kažnjavanja i isterivanja učenika. Kada se obratio za objašnjenje ministru prosvete, ministar mu je u svom kabinetu rekao:

„I pored najboljih informacija o Vama kao čovjeku i prosvjetnom radniku, ja ću Vas u interesu državne službe ipak penzionisati, gospodine  Škeroviću! Ne zaboravite Vi ni to, da imate sina komunistu, osuđenog na robiju. Na to mu je Škerović odgovorio:

„Čvrsto vjerujem, gospodine ministre, da ćete i Vi, kad-tad u interesu naroda i službe biti izbačeni kao nedostojni državnog života. Posle toga, penzionisan je po kratkom postupku. Nastavio je političku aktivnost kao član vođstva Demokratske stranke u redovima udružene opozicije. Zbog svojih aktivnosti kažnjen je jedanput policijskim zatvorom.

Sedište I okružja Župe Cetinje bilo je u Podgorici. Okružje je imalo 8 društava i 56 četa. U sastavu okružja bila su sokolska društva Podgorica, Cetinje, Danilovgrad, Nikšić, Šavnik, Ulcinj, Budva i Bar. Načelnik okruga bio je Ananije Žarić, a načelnica Đorđina Škerović. Sokolsko društvo u Podgorici živelo je u najtežim prilikama u župi. Društvo je imalo 468 vežbača i vežbačica i 11 seoskih četa.  U avgustu 1935. društvo je održalo jednomesečni prednjački tečaj sa 21 slušaocem. Po završenom tečaju polagani su prednjački ispiti. Ispit je položilo 3 prednjaka.

Sokolsko društvo  Podgorica imalo je 1936. šest prednjaka sa položenim društvenim ispitom, četiri prednjačka pomoćnika, dve prednjačke pomoćnice. Društvo je priredilo 1936. javni društveni čas i pet akademija: četiri akademije u Podgorici i jendn u Nikšiću. Učestvovalo je na sletu u Subotici sa 25 vežbača. Sokoli u  Podgorici priredili su tri izleta  sa svojim članovima 1936. Održali su dve konferencije sa četama i tri sastanka četa. Održan je prednjački tečaj za 11 učesnika. Zahvaljujući Poljoprivrednom odeljenju Banske uprave iz voćnog rasadnika u Podgorici četama je podeljeno voćnih sadnica: 60 jabuka, 70 krušaka, 60 šljiva, 10 trešanja, 60 oraha i 60 kajsija. Iz rasadnika u Nikšiću: 70 jabuka, 20 krušaka, 70 šljiva i 10 trešanja. Iz rasadnika u Danilovgradu: 55 jabuka, 80 krušaka, 30 šljiva, 30 trešanja, 10 višanja i 50 oraha. Jedna od četa koja je dobila sadnice bila je Srpska iz društva Podgorica.

Sokolsko društvo u Podgorici je na Đurđevdan 1937. izvršilo osvećenje svoje zastave i polaganje kamena temeljca za svoj sokolski dom. Zastavu je darovao član društva Božo S. Rogošić, kafedžija iz Podgorice, koji je istovremeno kumovao zastavi. Ujutro je izvršena smotra sokola u sokolani, kojoj su prisustvovali delegati Sokolske župe Cetinje. Nakon smotre sokoli su na čelu sa sokolskom muzikom pošli iz sokolane u povorci do ulice Marka Miljanova gde je trebao da se podigne sokolski dom. Pre početka svečanosti govorio je starešina društva dr Nikola Škerović. Potom je muzika svirala himnu i izvršeno je polaganje kamena temeljca za sokolski dom. Obavljen je crkveni obred. Govorio je dr Škerović. Darovatelj i kum zastave Božo Rogošić razvio je zastavu uz prigodan patriotski govor. U podne je gostima priređen ručak u hotelu “Imperijal”. Posle podne održana je javna vežba, a uveče sokolska akademija.

Sokolsko društvo Podgorica je na početku Petrove petoljetke položilo niz zaveta, i ako mnogi nisu verovali da u tako siromašnom kraju moguće ispuniti zavete. Uprava društva na čelu sa starešinom dr Škerovićem, odlučila je da pokaže šta se  i u siromašnoj sredini može postići, kada je postojala dobra volja i saradnja celog članstva. Društvo je do 1939. podiglo letnje vežbalište, organizovalo muziku društva i dovelo pod krov svoj dom, za što je utrošilo 260.000 dinara. Kupili su imanje na reci Tari za sokolsko letovalište. Tokom 1939. osnovalo je i muzički orkestar podmladka; zasadili su preko 1.500 drveća i našli teren za podizanje društvenog gaja.  Za ispunjenje zaveta potrošili su 500.000 dinara. U društvu je bilo 577 vežbača svih kategorija. Održane su dve akademije i jedan javni čas u Nikšiću, a na svesokolskom sletu u Pragu 1938. učestvovalo 50 članova.

U listu „Sokolski glasnik” istaknuto je da su uspesi društva postignuti ne samo radom uprave, nego i zahvaljujući svesti i ljubavi svih, i najsiromašnijih slojeva Podgorice, “koju su često najmarljiviji i kao članovi sokolske muzike i kao vežbači.” Istakli su i akciju za izgadnju sokolskog letnjikovca, na reci Tari, u prirodi, gde je trebao biti bazen za plivanje.

Prvog dana Uskrsa Sokolsko društvo Cetinje posetilo je Podgoricu gde su zajedno sa tamošnjim sokolskim društvima priredili zabavu u Sokolskom domu. Posle zabave bila je igranka uz sviranje džez orkestra Sokolskog društva Cetinje. Drugog dana podgorički sokoli uzvratili su posetu Cetinju, gde je takođe održana priredba. M. Dedić je u svom članku u „Sokolskom glasniku“ istakao uspeh tačke „Valcer” članica i „Poleti, sivi sokole” podmladka.

U Podgorici je na Dan Ujedinjenja 1939. osvećen sokolski dom. Brojni sokoli i ostali građani su posle blagodarenja u sabornoj crkvi, pošli do novog doma. Tu je izvršen defile i pozdrav članstvu pred generalom J. Pribićem, izaslanikom kralja Petra. Zatim je govorio sokolski i nacionalni radnik dr Nikola Škerović. U ime bana Zetske banovine govorio je Bošković, u ime župe Cetinje starešina Gavro Milošević. Govorili su još Ljumović i predsednik opštine Begović. Hor pevačkog društva “Branko” otpevao je “Hej Sloveni” … . Svečanosti su nastavljene posle podne, izvođenjem predviđenog programa pred brojnim gledaocima. Uveče je održan svečani skup članstva i građanstva. Dr. Nikola Škerović govorio je o značenju Prvog decembra kao i osvećenju sokolskog doma koji je podignut u okviru Petrove petoljetnice. Svečanosti su završene manifestacijama za kralja i Jugoslaviju.

Nacionalna, viteška i kulturno-prosvetna društva i organizacije na teritoriji Crne Gore, uputile su na Spasovdan, 6. juna 1940, apel narodu u Crnoj Gori. U apelu su pozvali da se u sudbonosnim trenucima zaboravi sve što je delilo, i da se skupa svi kao jedan čovek, budu spremni da brane otadžbinu. Među prvima su potpisali predstavnici sokola dr Nikola Škerović, đeneral Đukanović, Gavro Milošević…. Dr Nikola Škerović je bio i predsednik Okružnog odbora Demokratske stranke za Crnu Goru. U proglasu se isticalo „sinovima Srpske sparte“:

„Neka sveti crnogorski krš ne okalja ni jedno pogano ime izdajnika! Neka Njegoševu otadžbinu ne osramoti ni jedan zlosrećnik zaveden tuđinskim došaptavanjima! Neka ni jedna stopa naše Jugoslavije ne bude oskrnavljena tuđinskom nogom! Neka sigurnost otadžbine i nezavisnost naroda u današnjim teškim i sudbonosnim danima bude briga nad brigama svih nas! To je zakon vjekova. Otadžbina Mandušića ne smije dati ni jednog nevjernika tog zakona, koji je uvjenčao besmrtnošću i slavom grm srpske slobode. U sudbonosnom sukobu, ako nam bude nametnut, moraju biti povezane sve duhovne i fizičke moći cijelog naroda. U očekivanju velikih, neželjenih časova, u danima opasnosti za sigurnost otadžbine, narod, cio narod, mora prestavljati nedjeljiv, neprobojan front, čelični štit naše zajedničke kuće – otadžbine naše”.

Sokolsko društvo Podgorica održalo 9. novembra 1940. komemoraciju bitoljskim žrtvama. Istaknut je dubok bol nad udesom grada mučenika i poslan telegram sokolskom društvu Bitolj sa izrazima saučešća, a postradalima je poslano 500 dinara. U pismu upućenom Savezu Sokola, sokoli Podgorice želeli su da i ostale sokolske jedinice pođu tim putem, a da Savez bude tumač nacionalnog osećaja sokolstva za mir i slobodu otadžbine. U Drugom svetskom ratu Nikoli Škeroviću su poginula četiri sina. Branko je kao poručnik bojnog broda potopljen sa brodom pri rušenju mosta na Savi kod Beograda. Slobodan je streljan na Banjici. Ljubomir je podlegao mučenjima u zatvorima Gestapoa i Specijalne policije u Beogradu. Vladan je poginuo na Sremskom frontu kod Šida.

Sokolsko društvo u Podgorici osnovano je 1907. Posle Prvog svetskog rata rad sokolskog društva u Podgorici obnovio je 1920. dr Nikola Škerović, sa brojnim prijateljima sokolstva. Dr Nikola Škerović je bio istaknuti nacionalni i sokolski radnik. Sedište I okružja Sokolske Župe Cetinje bilo je u Podgorici. Sokolsko društvo u Podgorici živelo je u najtežim prilikama u župi. Sokolsko društvo Podgorica bilo je zabranjeno 1941. a posle Drugog svetskog rata nije bilo obnovljeno. Bivši starešina društva Škerović tražio je utehu u radu. Rukovodio je Državnim arhivom u Beogradu. Pisao je u brojnim časopisima o istoriji Crne Gore. Publikovao je više dela, među kojima i knjigu Crna Gora na osvitu XIX veka, koje je izdala Srpska akademija nauka i umetnosti.

(Autor je član Naučnog društva za zdravstvenu istoriju Srbije)