Zašto je važno jedinstvo Srba i Rusa?

Dmitrij Medvedev, tada predsednik Ruske Federacije bio je 20. oktobra 2009. u Beogradu. On je tada podsetio Srbiju i svet koliko je oslobođenje Beograda od fašističke okupacije bio važan događaj i sa koliko ponosa i iskrenog pijeteta taj datum treba obeležavati. Tadašnje prozapadne vlasti to nisu mogle da odbiju, ali je sve urađeno uzdržano, stisnutih zuba. Čak ni parastos oslobodiocima nije služen. Premijer Dmitrij Medvedev je posle 10 godina došao istim povodom u Srbiju, koja je sad mnogo slobodnija, koja je Ruskoj Federaciji i strateški partner i saveznik, i koja se time ponosi. Kao što je obećao na svečanoj akademiji u Sava Centru u prisustvu Dmitrija Medvedeva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno otvorio ulicu Nikolaja Kravcova, heroja SSSR, koji je poginuo u borbi za oslobođenje Beograda, čime je ispravljena istorijska nepravda, nastala zbog 1948. O bratskoj pomoći Rusije Srbiji se često govori, a posebno ovakvim povodima.

A da li je i Srbija pomagala Rusiji? Nije ispravno stalno meriti i nabrajati kada i koliko je Rusija pomogla Srbiji, i Srbija Rusiji. Takvo razmišljanje polazi od pretpostavke da su Rusija i Srbija dve različite države sa dva različita naroda, koje onda jedna prema drugoj ispoljavaju interese, prijateljstvo, bratstvo…

Poslednjih dana i godina, Zapad pred očima sveta raskrinkava svoju zlu suštinu, ali i sistemsku krizu. Pritom, zapadno zlo je histerično usmereno najviše prema Rusima i Srbima. Dakle, suštinsko zlo, protiv suštinskog dobra. Zato pravoslavnim vernicima ni u Rusiji, ni u Srbiji, ne treba priča kad je ko kome pomogao. Oni znaju da smo mi – jedno.

Podsetimo se nekoliko najkrupnijih dokaza toga da smo jedno, gledano sa srpske strane.

Rusija je postala pravoslavna i time velika pre 1000 godina, (i tada) pod Vladimirom Velikim. Nova, velika i pravoslavna Rusija, ubrzo je stvorila svoj manastir Rusik (Sv. Pantelejmon) na Svetoj Gori. U njemu se zamonašio Sveti Sava. Tada su, i dugo potom, Srbi i Rusi koristili isti književni jezik. Sveti Sava je sastavio i objavio Zakonopravilo (Nomokanon, Kormčuju knjigu) na 800 strana, koja je na taj jezik donela sve bogatstvo Romejskog prava i državne organizacije i učinila ga zajedničkom tekovinom Srba i Rusa.

Najpre se, pod Nemanjićima, Srbi uzdižu do carstva vaseljenskog (dok Rusija tone pod mongolsko-tatarskom najezdom), kao poslednja faza Romejskog carstva. Tada Car Dušan preuzima ktitorska prava nad Sv. Pantelejmonom, o kojem brine uporedo sa Hilandarom i dodeljuje mu (i on i njegovi naslednici) za izdržavanje posede po Srbiji. U već od Turaka pokorenoj Srbiji, ti posedi nestaju, a Sveta Angelina daje monasima Sv. Pantelejmona svoje pismo ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču, ocu Ivana Groznog, moleći ga da već ojačala Rusija ponovo preuzme brigu o manastiru. Tada, posle Srbije, Rusija uzrasta na carstvo vaseljensko i nastaje Treći Rim. Naš. Ruski. Srpski. Pravoslavni. Vaseljenski. Zauvek.

Neki od predaka Ivana Groznog su iz Srbije, a veliki svetitelj Sava Srpski biva oslikan čak dva puta u Arhangelskom saboru moskovskog kremlja, usipaljnici Rjurikoviča. Sem njega, izobraženi su i Sveti Simeon i Sveti knez Lazar.

Dok je Srbija pod turskim jarmom, ona se u Rusiju nada, a Rusija i formalno biva zaštitnik pravoslavnog življa u Turskoj (kao da su njena „nacionalna manjina“) i potpomaže i podstiče sve njihove oslobodilačke akcije, od Prvog i Drugog srpskog ustanka, preko neuspelog pokušaja stvaranja Balkanskog saveza pod Knezom Mihajlom, sve do stvarnog stvaranja Balkanskog saveza 1912 i oslobođenja Stare Srbije i Kosova.

U međuvremenu, oni Srbi koji su to mogli (većinom oni prebegli u Austro-Ugarsku) ili kad im je tamo pretilo pokatoličenje, odlazili su u Rusiju. Srpski husari su u naseljavanju Novorosije osnovali dve oblasti: Slavjanoserbiju i Novuju Serbiju. Mnogi od njih su postali plemići i zadužbinari. Računa se da su oko 60 Srba u 18. i 19. veku postali generali u ruskoj vojsci. U Borodinskoj bici, od 37 generala, 10 su bili Srbi. Najpoznatiji među njima bili su Mihailo Miloradović, Đorđe Arsenijević Emanuil, Petar Popović Tekelija, admiral Matija Zmajević, kao i husarski komandanti iz Novorosije Jovan Šević, Jovan Horvat, Nikola Preradović.

Sava Vladislavić Raguzinski, veliki diplomata Petra Velikog, ključno je doprineo razgraničenju sa Kinom, smatra se utemeljivačem ruske obaveštajne službe, a poznat je i kao čovek koji je u Rusiju doveo Ibrahima Hanibala, pradedu velikog pesnika Aleksandra Puškina.

Potomci Srba koji su svoj pravoslavni život nastavili u službi Ruske imperije, bili su i veliki ruski svetitelji Sveti Jovan Šangajski i Sveti Jovan Toboljski.

Protivrečna i dramatična istorija 20. veka kalila je i potvrđivala srpsko-rusko bratstvo i identičnost, i na nove i neočekivane načine.

Prvi svetski rat bio je najmasovnije žrtvovanje Srba u tom veku. Žrtva je bila i na strani Rusije i ruskog cara, koji je u rat ušao da bi zaštitio Srbe, obezbedio im da prežive albansku golgotu, da bi na kraju izgubio i život i carstvo. I mnogo belih Rusa i Ruska zagranična Crkva, našli su bratsko utočište u Srbiji, uzdižući je na novi nivo razvoja nauke, arhitekture, umetnosti.

Pravoslavni Srbi i Rusi su slobodni ljudi sa razvijenim osećanjem za zajednicu i društvenu pravdu. To osećanje je kod njih daleko jače od svih grehovnih težnji ka ličnom bogatstvu, moći i telesnom uživanju. Stoga su, u Rusiji i Srbiji poslednjih vekova, suviše otvorenim ka zapadnom uticaju, mnogi Rusi i Srbi, baš zbog svoje pravoslavne suštine, izabrali socijalističke, pa čak i revolucionarne ideologije, kao prečicu ka pravdi.

Među učesnicima Oktobarske revolucije, bilo je oko 30.000 Srba. Pomenimo neke od najpoznatijih: Vukašin Marković, Lenjinov saborac, rukovodilac KP (b) SHS; Danilo Srdić, učesnik juriša na Zimski dvorac, kasnije komdiv, komandant korpusa; Aleksa Dundić, konjički komandant Crvene Armije, saborac Buđonija; Vladimir Ćopić, komandant 15. Internacionalne brigade „Linkoln“ u Španskom građanskom ratu, jedan od glavnih rukovodilaca KPJ; Dimitrije Georgijević, agitator u Omsku, učesnik Španskog građanskog rata, sa Crvenom Armijom došao 1944. u Srbiju i postao general-potpukovnik JNA; Nikola Grulović, politički komesar prvog jugoslovenskog puka Crvene Armije, komunistički poslanik u Kraljevini SHS 1920. i AVNOJ-u 1943, diplomata; Nikola Kovačević, sekretar Jugoslovenskog revolucionarnog saveza u Kijevu, komunistički poslanik 1920, učesnik Španskog građanskog rata; Ilija Milkić, jedan od osnivača Kominterne.

Sudbine srpskih učesnika revolucije pokazuju da se već tada kovalo novo bojevo bratstvo, koje je došlo do punog izražaja u Drugom svetskom ratu, naročito u zajedničkom oslobođenju Srbije od fašizma. Zbog prirode SSSR-a, nove ruske države, i među Srbima je komunistički pokret otpora odneo prevagu nad monarhističkim, dok su pojedini srpski oficiri ratovali u redovima Crvene Armije, među kojima i Žarko Broz, koga možemo smatrati Srbinom i po njegovom životu i zbog toga jer mu se otac sa majkom Ruskinjom venčao u pravoslavnoj crkvi.

Srbi su se od zapadnih osvajača u 20. veku tri puta branili i odbranili. U Drugom svetskom ratu i u zapadnoj agresiji na Jugoslaviju 90-ih, za veliki srpski podvig smatra se da su svojim otporom odložili napad na Rusiju. Bez obzira na ulogu vojske, Crkve, političara i zapadnih sila u organizovanju prevrata 27. marta 1941. i odbacivanja saradnje sa Hitlerovom Nemačkom, ključni fator uspeha tog prevrata, što se jasno videlo u masovnim demonstracijama, bila su duboka i dominatna proruska osećanja u narodu. Narod nije mogao da prihvati da se Srbija nađe u taboru neprijatelja Rusije. Napad na SSSR je odložen dva meseca u situaciji kada je to sovjetskom rukovodstvu bilo veoma važno. Posle napada Nemačke na SSSR 22. juna, srpski narod se diže na antifašistički ustanak, uveren kakav će ishod rata biti, vezujući za sebe nekoliko fašističkih divizija, koje nisu mogle biti poslate na Istočni front.

Još veći podvig, iako sa manje žrtava, Srbija je ostvarila 90-ih. Punih 10 godina je odolevala svim vrstama rata, pritisaka i sankcija od strane Zapada, što je kulminiralo 1999. jedinim ratom koji je čitav NATO pakt u svojoj istoriji vodio protiv neke zemlje, ne mogavši da je pokori. Srbija je toliku snagu pokazala jer se vratila sebi, a time i prevazišla  posledice rusofobije koju je, u vreme Milana Obrenovića i Josipa Broza, Zapad sejao u Srbiji. Teške posledice tog vremena trpimo i danas, ali je naš otpor dao priliku Rusiji i da jasno sagleda suštinu zapadne politike i da se potpuno oporavi u moralnom, vojnom i ekonomskom smislu.

Lider Srbije 90-ih, Slobodan Milošević je posle „obojene revolucije“ 2000. izručen Haškom tribunalu, u kome je 2006. umoren je od strane Zapada, posle odbijanja tribunala da ga pusti na lečenje u Moskvu, za koje je Rusija dala garancije. Njegova supruga i sin su u Rusiji 2003. dobili politički azil. Supruga je ove godine preminula, posle 16 godina izgnanstva. Nadamo se da će Srbija uskoro biti dovoljno slobodna da u nju mogu da se vrate Slobodanova deca.

Srbija Slobodana Miloševića i Rusija Vladimira Putina predstavljaju istorijsku sintezu pravoslavne i slobodarske suštine velikog i jedinstvenog „dvoimenog“ naroda. Zato nije ni čudo da je prvi u istoriji predlog integracije dve države došao baš od Slobodana Miloševića 1999, kroz inicijativu za ulazak Srbije u Savez Rusije i Belorusije. Milošević i Putin se nikada nisu sreli, jer su se „za malo“ istorijski mimoišli. Realizaciju inicijative iz 1999. onemogućili su neadekvatna reakcija Jeljcina, a zatim i „obojena revolucija“ u Beogradu. Danas bi bilo mudro vratiti se toj inicijativi, jer bi to bilo od ogromnog značaja za stabilnost Evrope i sveta, a bio bi to i jedini način da Srbija dođe do ponovo bude velika i povrati izgubljeno u ratovima 90-ih.

Pre nekoliko godina se, čak i uz nešto publiciteta, odvijao grozničavi pokušaj da se utvrdi da li je Vladimir Putin srpskog porekla. Njegovo prezime nije mnogo često u Rusiji, a u Banatu i danas ima Srba sa tim prezimenom (kažu da su poreklom sa Kosova), a upravo iz Banata (Pomoriška krajina) se deo Srba u 18. veku preselio u Novorosiju, pa bi možda i Vladimir Vladimirovič mogao biti potomak nekog od njih. Konačni odgovor na ovo pitanje nismo saznali, ali nije ni neophodno da ga znamo. Vladimir Putin je, po svemu, pravi Rus, a to znači da je i pravi Srbin. To smo mnogo puta osetili i u to smo uvereni.

Tekst: Vladimir Kršljanin, predsednik Srpskog odeljenja Međunarodne slovenske akademije/Portal Balkanist